Милан Степанов: Срби и Римљани (I) - Шта све Срби дугују највећем царству средњег века?

Шта је заправо Византија?

Kада се данас спомене Византија, у европској свести често се јављају слике „мрачног“ царства између антике и ренесансе, места бесконачне догматике, бирократије и дворских интрига. Та стереотипна представа није наступила сама по себи, нити је одраз стварности, него је плод историјско‑политичких манипулација насталих на Западу током раног модерног доба. Сам израз „Византија“ појављује се тек у XVI веку, када су хуманисти и просветитељи желели да симболички прекину везу Римског царства са његовим источнохришћанским наследником. Становници царства које данас називамо „Византија“ називали су себе Римљанима (Ромејима), своју државу Царство Римљана (Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων – „Васили́ја тон Ромаио́н“) и сматрали су своју царевину директним настављачем империје Августа и Константина. До дубоко у VI век, чак и после Јустинијанових реформи, службени језик на цариградском двору био је латински. Грчки језик је постепено преовладао у администрацији, али то није променило правни и институционални континуитет са старим Римом.

Данашњи Истанбул на Босфору, једини град на свету који лежи на два континента, првобитно је био грчка колонија Бизантион. Римски император Константин Велики, после победе над својим ривалима и након доношења Миланског едикта 313. године којим је хришћанство легализовано, покренуо је огроман грађевински пројекат: на месту старог грчког насеља подигао је Нови Рим. Град је свечано посвећен 330. године и ускоро ће под именом Константинопољ постати права престоница Римске империје. Овај чин није само пренос седишта власти; он означава усмеравање царства ка богатијим и стабилнијим источним провинцијама, укључујући некадашње хеленистичке градове.

Константинопољ постаје и вековима остаје највећи и најсјанији град Европе, чија урбана инфраструктура далеко надмашује све што је познавао Западни свет. Примера ради, дужина аквадукта који су допремали воду са трачког копна премашила је 120 километара, док су преко 200 подземних цистерни обезбеђивале резерве воде за град. Огроман хиподром могао је да прими десетине хиљада гледалаца, а трке кочија биле су средиште политичког и забавног живота грађана. Град је убрзо након оснивања окружен моћним Теодосијевим зидинама, једним од највећих инжењерских подухвата античког света, које су осам векова успешно одбијале најразноврсније опсаде.

„Последњи Римљанин“

Континуитет Римског државног уређења остаје јасно видљив у законодавству и администрацији. Средином VI века цар Јустинијан I (кога историографија често зове „последњи Римљанин“) наредио је кодификацију свих дотадашњих закона, што је довело до стварања Corpus Juris Civilis – „Збирке грађанског права“. Ова кодификација, настала на латинском језику, обухватила је царске законе, правничка тумачења и закључке, и постала темељ европских грађанских законодавстава.

Јустинијан није био само законодавац; он је започео амбициозне градитељске радове, подигавши у срцу престонице величанствену цркву Аја Софију, чија купола и данас изазива страхопоштовање. У својим војним подухватима доживео је и успехе и неуспехе: покушао је да обнови јединство царства освајањем Италије и северне Африке, али се, на прагу успеха, суочио са разорном кугом која је опустошила царство и драстично смањила људске и привредне ресурсе.

Још једна карактеристика „ромејске“ цивилизације је њен мултикултурални и космополитски карактер. У Константинопољу се слободно сусрећу и опште Хелени, Сиријци, Јермени, Грузијци, Словени, Јевреји и многи други народи, који доносе своје трговачке и занатске вештине, језике и богослужења. За разлику од западне Европе, која након пада Рима пролази кроз векове феудалне фрагментације, Константинопољ остаје метропола са јавним школама, болницама, библиотекама и позориштима. У његовим манастирима преписују се и чувају дела античких мислилаца, па се с правом може рећи да без византијских монаха и писара италијанска ренесанса не би имала своје античке узоре.

Византијски утицај није се исцрпљивао на пољу културе и права. Војна организација царства пренела је античку традицију у средњи век. На мору је царска флота користила тајно оружје познато као „грчка ватра“, запаљиву мешавину нафте, сумпора и кварцитних једињења која је горела чак и на води. Њена употреба у VII веку спасила је Константинопољ од арапских опсада и показала да технолошка иновација и организација могу надвладати бројчану надмоћ непријатеља. Такође, царство је развило флексибилан систем покрајинске управе, тзв. „теме“, која је комбиновала цивилне и војне функције и обезбеђивала територијалну одбрану уз минималне трошкове.

Неправда западне историографије

Упркос свему наведеном, слика Византије у западној историографији остаје често негативна. Просветитељи XVIII века представљали су је као противтежу свом рационалистичком идеалу: царство религиозног конзерватизма, окренуто ка „истоку“. У новије време комунистичке историје су Византију тумачиле као заосталу, клерикалну и патријархалну творевину. Ипак, хладна статистика сведочи да је „византијски мрачни средњи век“ био много светлији од средњег века западноевропских градова. Док су у IX и X веку Лондон и Париз били скромна насеља са неколико хиљада становника, Константинопољ је имао између 300.000 и 500.000 житеља.

И просечан животни век у Цариграду био је дужи: око 50 година за имућније становништво, у поређењу са 30–35 година у западним средњовековним градовима. Тек у XIII веку, након катастрофалног Четвртог крсташког похода 1204, када латински крсташи освајају и пљачкају Константинопољ, царство почиње да слаби. Латинска окупација трајала је скоро шест деценија, а уметничка дела и драгоцености однети су у Венецију и друге градове. Иако је царство 1261. године обновљено, никада више није достигло претходну економску и демографску снагу.

Коначно, последња опсада 1453. године, коју је предводио османски султан Мехмед II, запечатила је судбину те огромне европске цивилизације, средњовековног Римског царства. Са свега 7000 војника и око 30.000 наоружаних грађана, град није могао да се одупре сили од око 80.000 османских војника опремљених тешком артиљеријом; после 55 дана опсаде, 29. маја 1453. Теодосијеве зидине су пробијене, а Константинопољ је пао. Тим последњим, крвавим чином завршено је хиљадугодишње постојање Источног римског царства и отворена су врата османској експанзији у Европу.

Ипак, крај једне државе не значи крај њеног наслеђа. Византија је оставила неизбрисив траг у праву, дипломатији, уметности, архитектури и теологији. Управо је у том наслеђу утемељена и средњовековна српска држава, која ће захваљујући интеракцији са Константинопољем ући у круг православних хришћанских цивилизација.

Следеће поглавље наше приче ће показати како су Срби, по доласку на Балкан као неписмено словенско племе, кроз интеракцију са Ромејима, усвајањем источног хришћанства, писмености и управне традиције створили једно од најразвијенијих краљевстава средњег века.

Град који данас познајемо као Истанбул имао је кроз векове различита имена, од којих свака верзија одражава посебан политички, верски или културни контекст. Када је цар Константин Велики 330. године обновио стари грчки град Византион и претворио га у нову престоницу Римског царства, назвао га је Нови Рим (Nova Roma), желећи да симболично пренесе тежиште империје са запада на исток. Тај назив је био званичан у царској и црквеној терминологији: васељенски патријарх је, на пример, носио титулу „архиепископ Новог Рима“. Међутим, назив никада није заживео у широј јавности. Уместо тога, град је у свакодневној употреби познат као Константинопољ, што значи „Константинов град“. То је и остало званично име током целог ромејског периода. Грци су га скраћено звали једноставно Поли, „Град“, што указује на његову централну улогу у царству. У српском и осталим словенским језицима одомаћио се назив Цариград.

Овај термин није званичан, али је дубоко укорењен у народној свести, посебно у православној традицији која је Византију доживљавала као земаљски одраз небеског поретка. Цариград је био не само политичко, већ и духовно средиште православног света, својеврсни „други Јерусалим“.

Данас се град званично зове Истанбул – име које потиче од грчког израза εἰς τὴν Πόλιν („у град“, „према граду“), који су Грци изговарали у облику сличном „Истимболин“. Османлије су овај облик преузеле и прилагодиле као народно име за своју престоницу. Иако је у османлијским документима до XX века често коришћен и назив Константиније (арапски облик за Константинопољ), турска република је 1930. званично прихватила име Истанбул у међународној комуникацији, као симбол новог националног идентитета. Тако је један град, кроз промене царстава, вера и језика, носио многа имена – али је увек остао исто срце Истока и Запада.