Андрија Роцков: Венац

И ове године, на Ивањдан, у Српску самоуправу у самом центру Будимпеште стигао је, специјалном пошиљком, свеже исплетен ивањдански венац. Дар је и овога пута стигао из Калаза, од породице Гергев. Сва је наша прошлост, дуга више од три века, уплетена у тај венац.

Тако размишљајући, можда би вредело сагледати и специфичности појединих венаца: како се припремају, како се беру. У близини Будимпеште, северно од града, господин Лазар Шајн најбоље зна на којим њивама се још може наћи ивањског цвећа. Можда звучи чудно, али како се временске прилике мењају, принуђени смо да мењамо и „бербу“ иванског цвећа. Они који се ретко крећу по њивама око Будимпеште треба да знају да су власници њива дужни да их покосе најкасније до 30. јуна сваке године – наравно, због амброзије. Управо зато је данас све теже наћи одговарајућу њиву. Уколико је некоме потребна помоћ, слободно нека се обрати поменутом господину. Он је одрастао у овом крају, северно од Будимпеште, и нема дана да не пође у неку од околних шума са својим псима у дужу или краћу шетњу. Лако је њему – недавно је пензионисан. У пензију је отишао из фирме у којој се запослио одмах по завршетку факултета. Тачно је – имао је само једно радно место!

Али, вратимо се ми њивама. Како нам је г. Лазар Шајн испричао, пре неколико година одлично место за брање иванског цвећа била је планина Пилиш, нешто јужније од њене највише тачке (757 метара). Ту се некада налазила једна од већих војних база за време социјализма — причало се да су ту биле смештене ракете за случај „одбране“.

Ове године ситуација је сасвим другачија. Остала је једна велика деоница њиве у атару Чобанца непокошена! Наводно је у току оставински поступак, па је трава остала до главе, и то баш дословце.

Дан пре „бербе“ договорили смо састанак са господином Шајном: 5:30, Игњанотовићева бб (значи: без броја). Газда је већ будан, нахранио је псе, можемо на пут. Господин Лазар нас води кроз Чобанац нама сасвим непознатим путем и све време прича: ко је где становао, где су дувне, како се политика појавила у месту у облику грађевине, како је Хафланд заграђен… Тако све до границе села, односно до ромске махале. Онај ко овде нема личног познанства, боље да не пролази овамо! Легенде испливавају на површину док путујемо према Бунарчићу. Е па, неколико речи о Бунарчићу – то је један извор поред којег је сазидана католичка капела, а наш православни свет овамо долази једном годишње, на Илију. Некада се долазило кочијама, а још се памти како се до Бунарчића ишло пешке. Све је наше и све је са свачим повезано.

Коначно стижемо и заустављамо аутомобил. Лево узбрдо је Бунарчић, на свега пет стотина метара, а испред нас велика њива која се стрмо спушта ка потоку чији је извор иза клисуре. Клисура је опет у подножју словачког насеља. Овде се долина потока сужава, стеновити зидови високи су неколико десетина метара — као Морача или Врбас у малом. Сада је потпуно сува – ни капи воде нема у кориту.

На истоку се издалека види село. У јутарњем летњем сунцу било би то право место за импресионистичке сликаре. Наше су намере другачије: морамо набрати ивањског цвећа за десетак венаца. Када смо већ дошли, нека се зна у нашим насељима.

Трава је до главе. Ко није довољно искусан, може се и исећи о ивицу неког листа. Ивањско цвеће бере се без рукавица, без маказа: нешто испод цвета снажно се ухвати и брзим покретом повуче. Ако је цвеће спремно за плетење венца, откнуће се одмах изнад корена. Дужина стука је од пола метра па до једног метра. Бере се тако да може да се плете: вештији га плету и без везивања, ако је стабло довољно влажно и еластично. Данашње суше мењају и то.

Ивањско цвеће само по себи и није нешто посебно. Али када се скупи читав струк – а ми смо сакупили – види се како блиста као нека позлата на јутарњем сунцу. На нашу срећу, овог пута су нам се придружиле само неке птичице. Веће животиње попут вепрова, срна и јелена нису нам биле ни близу – само су трагови били свежи.

Јутарња посета оставила је у нама неизбрисив доживљај. Само се дивимо и захвални смо што нас је судбина населила овде, у најлепши део Мађарске. Да ли је Чарнојевић то учинио свесно или несвесно – и та тајна ће остати уплетена у оне венце за које смо сада цвеће убрали.

НАПОМЕНА: Српске недељне новине спремне су да објаве све фотографије ивањданских венаца: само их фотографишите и пошаљите на адресу: stepanov.milan@gmail.com