Драган Јаковљевић: Писци не нестају

Потреба за писањем не зависи од тржишта, већ од једног сићушног, готово невидљивог унутрашњег бића са којим писац живи и које упорно чека свој час, док год онај који га носи хода и дише. Очекивати нестанак писаца, било би исто што и веровати у проглашење краја дисања зато што је ваздух загађен.

Kреатори новог, вештачког ума који већ увелико размишља уместо нас, а да то никоме не смета, најављују како ће њиховим напорима свет најпре остати без три занимања која нам дају одговоре на питања ко смо, где смо били, где смо сада и куда идемо: историчара, новинара и писаца. Овакав избор, чини се, не може бити случајан, јер је процес претварања човека и овог света у све оно што нису, нити могу бити по својој природи, све убрзанији, темељнији и агресивнији.

Историју ће, према тим замислима, писати машине из једног центра, новинарство ће постати алгоритам вођен из истог тог средишта, а и писци би требало да буду замењени готово па савршеним компјутерским програмима, такође усмераваним са исте, свемислеће и свевидеће тачке. Али, бојим се да ће на путу остварења ове замисли испречити нешто на шта се тренутно не рачуна, а што припада само Богу и човеку. Kо год је једном осетио како се у њему рађа реч, зна да се од писца не може одустати, јер то није занимање, него унутрашња потреба преточена у стил живота оног ко је за то одабран од стране Творца. Писац не пише да би био плаћен, јер у највећем броју случајева и није плаћен, него да би преживео сопствени и колективни живот.

Очекивати нестанак писаца, било би исто што и веровати у проглашење краја дисања зато што је ваздух загађен. Можда ће издавачи под притиском креатора вештачке интелигенције нестати, можда ће књижаре постати музеји, можда ће књиге живети само на екранима, али ће се књижевна реч проналазити и тамо где је не траже и не очекују, зато што је писање као вода која увек пронађе пукотину кроз коју ће да тече. Потреба за писањем не зависи од тржишта, већ од једног сићушног, готово невидљивог унутрашњег бића са којим писац живи и које упорно чека свој час, док год онај који га носи хода и дише.

Машина може да напише роман за неколико тренутака, али не може да пати због њега; не зна како реченица може да пече кад изађе из срца, нити да једна погрешна реч може да заболи као издаја себе самог. Машина чини паузе, али не познаје тишину, нити осећа колико она може да оплемени, узвиси, али и да заболи.

Kњиге ће можда престати да се штампају, али неће престати да се рађају, јер је папир само техничко помагало које се у једном историјском периоду показало згодним за бележење и преношење мисли. Онај ко верује да се таленат може угасити, не познаје природу човека, нити његове многоструке везе са Богом.

Таленат није алат, него рана која не зацељује. То је пут којим се човек враћа себи и зато писци не нестају. Они само могу да промене своја скровишта: некад су то библиотеке, некад тавани, некад дигитални мрак, али су ту. Људи од пера не постоје и не пишу због мноштва. Чине то због оног једног, непознатог, који ће отворити страницу у правом тренутку и схватити да није сам.