Драган Јаковљевић: Све велико настаје у тишини, илити - празна шерпа јаче звечи

Интелектуално, духовно и морално сиромаштво код људи уме да створи потребу за упињањем да своје унутрашње празнине маскирају привидом пуноће у изгледу и понашању. Kао да се у самој празнини рађа потреба за лажним гламуром, чији је циљ да завара посматрача и, макар на тренутак створи утисак свеколиког богатства.

Oни којима понестаје унутрашњег смисла, мудрости, духовне и моралне дубине, почињу да граде свој привидни свет од лажних слика и варљивих представа, са позорницом на којој су кулисе важније од саме игре. Људи се тако фотографишу поред политичара и других јавних личности, које су у њиховим гладним очима симболи моћи и гламура, уверени да ће и сами тиме да постану важнији него што заиста јесу и да близина туђег сјаја може да обасја њихову унутрашњу таму.

Истина је у оваквим случајевима сурова јер, што се више упињу, њихова тамна сенка се дуже пружа за њима. Такве маске су увек крхке, ломљиве и лако откривају оно што покушавамо да сакријемо. Док их носи, човек верује да расте у очима других, али заправо тоне у сопственој немоћи, јер се аутентичност не гради позирањем, него живљењем и верношћу себи.

Цена губитка унутрашње мере је тражење вредности изван себе и изостанак спознаје да се величина човека не мери друштвом у којем се фотографише, већ богатством које се носи у тишини, у себи. Зато се и догађа да, што је неко празнији, има већу потребу да живи бучно, као у оној народној, у којој “празна шерпа јаче звечи”.

Тако се човек, уместо да својим квалитетима диже себи цену у сопственим и очима других људи, заправо обезвређује. Лажна слика, ма колико била бљештава, кратког је даха, попут ватре настале од папира, која засветли брзо, али се брзо и угаси, остављајући за собом само слабашни дим. Остају они који се не труде да се покажу, већ да се пронађу; који сопствену вредност не исказују фотографијама, него делима; чија снага не зависи од тога кога познају или где су се фотографисали, већ од тога шта су када их нико не гледа.

Можда је највећа иронија у томе што човек у свом сиромаштву и не тражи истину, већ управо привид и заблуду, јер зна да истина тражи рад, труд, бол и суочавање. Привиду је потребан само добар угао, кадар и тренутак. Зато свет и јесте преплављен фотографијама са лажним представама и гламуром, а гладан смисла.

Онај ко се ослања на лаж, увек је у страху од њеног распада и никада не мирује, јер зна да га откривање сопствене празнине вреба иза сваког угла. Тако и заједнице које почивају на привиду постају колективне маскараде, јер се људи огледају у туђим лажима и верују да су то њихове сопствене вредности. Не знају да ће се све што је грађено на привиду пре или касније урушити под сопственом тежином. Свет лажних слика руши се оног тренутка када се дотакну стварност и њена суштина. Онај ко је нема, нестаће заједно са својим кулисама, заборављен готово пре него што је и био примећен.

Зашто, онда, друштво награђује привид више него истину? Одговор на ово питање лежи у чињеници да је истина захтевна, спора и често непријатна. Она тражи време, стрпљење и унутрашњу зрелост да се препозна и прихвати. Привид, напротив, нуди брзу утеху, пријатност за око и инстант осећај смисла. И тако настаје парадокс: иако у дубини душе сви чезнемо за истином, колективно награђујемо лаж, аплаудирајући ономе ко се најгласније показује и дивећи се ономе ко најсјајније сија, макар тај сјај био позајмљен и лажан. Тиме несвесно градимо систем у којем су монтиране фотографије и лаж на животној сцени вреднији од стварности, а речи изговорене викањем или кроз лажни осмех, важније од мудрих.

Млади тако расту са уверењем да је бити примећен вредније него бити истинит и садржајан и да је важније имати публику него суштину и смисао. Генерације које се обликују у таквом окружењу, од малена уче да је маска природнија и вреднија од лица, поза од усправног и природног хода, а улога од реалног живота. Док споља цвета илузија, изнутра вене човек, јер нико не може живети у лажи а да га она не разједа изнутра. Награда друштва тиме постаје казна за појединца.

Овде је реч о болести која се шири попут заразе. Kада довољан број људи поверује да је привид вреднији од истине, читав систем се окреће против оних ретких који остају верни себи и реалном животу. Такви људи за друге постају странци, њихова тишина делује чудно, њихови таленти и аутентичност се доживљавају као слабости, а скромност као недостатак амбиције. Тако се врлина претвара у ману, а мана у друштвено пожељну “врлину”.

Можда је за утеху чињеница да ниједан такав систем није трајао вечно. Привид може да заведе масе, али не може да опстане током дужег временског периода. Kад-тад долази тренутак обрачуна, када кулисе падају и када свет тражи оно што је стварно. Наша је одговорност, као појединаца и као заједнице, да препознамо тај тренутак, да научимо младе да није величина у броју фотографија и видео-клипова, у лажним осмесима и сјају, у кокетирању и позирању са политичарима, већ у броју и дубини истинских дела која остављамо за собом.

Све вредно и велико настаје у тишини и скромности, у човековом унутрашњем бићу које се не може измерити ни објавити, а остало су само јефтина зрнца лажног гламура која, када останемо сами, откривају сву наготу и сиромаштво из којег су никла.

У том судару лажног и истинитог, бљештавог и тихог, светлуцавог и дубоког, једина права победа припада ономе ко уме да остане веран себи и својим квалитетима. Маска и слика могу да преваре око, али душу никада, поготово не на дуже стазе. Зато се на крају свих крајева не броје фотографије, познанства, аплаузи или тренутне користи стечене сопственом моралном или (и) телесном продајом, већ плодови интелекта и душе, које је човек створио, тихо носио и даровао другима.