Едукативни камп за играче фолклора из Деске и Помаза

Кад се у једном месту окупе добри играчи, учитељи и енергија – онда је загарантовано да ће пет дана проћи као у најлепшој игри. Управо тако је било у Морахалому, где су чланови КУД-а „Банат“ из Деске и КУД-а „Бројаница“ из Помаза још једном показали да фолклор није само плес, већ и начин живота.

Већ по традицији, камп су организовали брат и сестра, Перица Дунаи и Зорица Косновски, који својим ентузијазмом годинама спајају играче, генерације и два друштва. Пет дана, од јутра до вечери, били су испуњени пробама, смехом и учењем нове кореографије – овога пута, живописних шопских игара. Све пробе одржавале су се у просторијама Коло центра у Морахалому, који је поново отворио врата фолклорашима и пружио им одличне услове за рад.

„Циљ је био и ове године, као и сваке године, да научимо једну нову кореографију. Деца су пожелела шопске игре, па смо замолили Душана Вујчина да нам осмисли једну лепу кореографију. Сада смо први пут радили заједно и могу да кажем да сам била веома задовољна – и кореографијом, и пробама. И деца су уживала, иако су на крају била уморна. Ове игре нису лаке, физички су захтевне – треба дизати ноге у брзом ритму и много пута чучнути, што није нимало једноставно. Надамо се да је овај камп тек почетак сарадње са Душаном,” истакла је Зорица Косновски.

Њен брат, Перица Дунаи, додаје: „Јако се радујемо да можемо да одржимо континуитет у вези са овим нашим кампом који сваке године организујемо. Ове године сарадња са Душаном Вујчином донела нам је неке нове увиде у сценски рад. Деца су из другог угла могла видети фолклорну сцену од њега – нешто ново су научили, не само у игри него и у стилу којим се игра.”

А ко је заправо Душан Вујчин? Млади кореограф који своју каријеру гради у Швајцарској, а љубитељима фолклора његово име је добро познато – син је чувеног кореографа Милета Вујчина из Врбаса и Естер Вујчин, професорке музике из Деске. О свом путу ка фолклору и животу у иностранству, Душан каже:

„У почетку нисам уопште био ни свестан из какве породице потичем, то ми је било све некако нормално, то је било моје свакодневно окружење. Касније, кад сам почео да играм и уписао балетску школу, то сам више сматрао неким теретом – мислио сам да су очекивања од мене превисока. Тек после тог тинејџерског доба схватио сам колики сам плус имао, и колико ме то погурало у мом образовању, функционисању и у свим контактима које имамо од детињства. Борио сам се са собом– замишљао сам као млађи да ми фолклор буде хоби, а онда се то временом наметнуло и спонтано постало моја професија. У Швајцарској сам завршио случајно – отишао сам да помогнем једном фолклорном друштву и тамо упознао девојку која ми је сада супруга. Имамо двоје деце, па сам остао тамо. У почетку ми је било тешко да се навикнем на ново фолклорно друштво, требало ми је сигурно годину, годину и по дана да се ја прилагодим њима, а не они мени. Сада то функционише савршено – већ девета година сам тамо.”

Осврћући се на сам камп у Морахалому, додаје: „Утици са овог кампа су одлични. Већину ове деце познајем још са ранијих кампова, када су били млађи. Последњи камп који сам радио био је пре две године у Батањи, тако да сам отприлике знао шта ме очекује. Уметничке руководиоце познајем дуги низ година и знам на који начин раде са децом и да је њихов рад квалитетан. Деца су спремна, тако да нисам имао никакав страх да ли ћемо успети. Кад сам добио позив, било ми је јако драго и задовољство ми је што сам овде. Надам се да смо урадили добар посао и да ће они са овом кореографијом наступати успешно.”

Кроз интензиван рад, али и добру атмосферу, играчи су за кратко време савладали кореографију и удахнули јој свој печат. На крају кампа, уз осмехе, аплауз и по који уморни корак, сви су се сложили у једном – ово је пет дана које ће памтити и који их већ зову да се следеће године поново врате у Морахалом.

Сања Симулов