Есеји о великанима српске културе

У оквиру 31. Рашких духовних свечаности представљена је књига песника, есејисте, романописца и критичара Ђорђа Матића „Спасени од бродолома, огледи о српској култури”, сачињена од 24 есеја о личностима које су обликовале српску културу, попут Доситеја Обрадовића, Меда Пуцића, Сима Матавуља, кнеза Михаила Обреновића, Рада Драинца, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић, Владана Деснице и других.

Драган Стојановић, писац, преводилац и професор на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду, добитник је овогодишње Награде „Стефан Првовенчани” 31. Рашких духовних свечаности, а ово традиционално признање биће му уручено вечерас, последње фестивалске вечери.

У оквиру ове манифестације представљена је и књига песника, есејисте, романописца и критичара Ђорђа Матића „Спасени од бродолома, огледи о српској култури”, сачињена од 24 есеја о личностима које су обликовале српску културу, попут Доситеја Обрадовића, Меда Пуцића, Сима Матавуља, кнеза Михаила Обреновића, Рада Драинца, Иве Андрића, Црњанског, Десанке Максимовић, Владана Деснице, и других, као и о неким важним културним феноменима (у издању „Орион арт букса”). Промоција је одржана у Галерији Културног центра „Градац”, а поред аутора говорили су књижевна критичарка Јована Милованчевић и критичар и новинар Бојан Муњин, као и издавач Драгорад Ковачевић. Претходне књиге есеја о српској култури Ђорђа Матића биле су „Историја и савременици” и „Сенке наших предака, отргнуто од заборава”.

Издавач Драгорад Ковачевић говорио је о путу ове књиге, од интересовања за самог аутора, из 2018. године, до објављивања овог његовог дела.

– Када сам 2018. године на Међународном београдском сајму књига купио књигу Ђорђа Матића „Хисторија и савременици” Српског културног друштва „Просвјета” из Загреба, и прочитао је, подсетила ме је на важност културног и националног идентитета. Читајући те есеје осетио сам поново оно узвишено осећање патриотизма, та књига ме је обузела и ја сам почео да трагам за аутором. Прошло је од тада седам година, у међувремену нисам успео да ступим у контакт са Ђорђем Матићем, али сам га коначно упознао приликом представљања његовог романа „Ниоткуда с љубављу”, прошле године, и почели смо да разговарамо о објављивању ове књиге – рекао је Ковачевић.

Јована Милованчевић приметила је да Ђорђе Матић на најбољи начин у својим есејима обједињује литерарни израз и критичарску мисао, где ишчитавање традиције у постисторијском кључу показује важност те традиције, њену огромност, и афирмише је на нов начин. На то указује и есеј о трагичном јунаку јужнословенске мисли, о Његошу, у којем је аутор издвојио амблематична, подразумевана места, и на њима показао како ми перципирамо Његоша, шта он заправо јесте у култури, по дубокој хуманистичкој, метафизичкој и антрополошкој перспективи, лингвистичком и стилском обиљу.

– Као што је Никола Пашић рекао: „Рашка је место у којем смо сви ми рођени”, може се рећи да је Његош још једно место нашег рођења. У есеју о Филипу Вишњићу, Ђорђе каже да споменик постаје споменик тек онда када се ољуди, када добијемо однос према сваком артефакту у култури, као према човеку. Есеј о Сими Матавуљу он започиње интерпретацијом слике Уроша Предића „Свети Никола спасава бродоломнике” и затим види морнаре, лик Светог Николе, католичку и православну цркву, тиме и све оно што јесте Симо Матавуљ. А у свом посебном и искошеном виђењу ствари, Матић пише о Доситеју као свецу, заштитнику световног. Европа је за Доситеја била равноправни, не издвојени свет, као што је то била и за Иву Андрића, који је Европом ишао уздигнутог чела. Есеј о Десанки Максимовић значајан је због указивања на проблем дисконтинуитета, на опасност од заборава читаве једне традицијске линије која је уписана у њено дело. „Лирика Итаке” Црњанског за Ђорђа је кључна због афирмације традиције, новог, и савременог, погледа на човека. Традицију је потребно ишчитавати изнова и у новом кључу, као што то чини Матић – запазила је Јована Милованчевић.

Овом приликом осветљено је и важно питање „погледа са пречанске стране”, тога да је виђење српске културе дифузно, усмерено са свих оних тачака на којима Срби живе, и Бојан Муњин подстакао је Ђорђа Матића да нешто каже о томе:

– Оно што спаја та виђења, кроз 19. и 20. век, идеја је Србије као идеала, али историја Срба „по ободу” другачија је. То је покушај да се разуме нешто што се само у роматичарском идеалу може звати матицом. Понекад је за културу била важнија маргина, руб, од матице. Некада је то потрага за оцем, отаџбином, за земљом, некад је то прилагођавање матици, саображавање са њом – закључио је Матић.

На Рашким духовним свечаностима приказан је и документарни филм Маје Узелац „Еј, салаши”, уз разговор Бојана Муњина с редитељком и сценаристом Иваном Кљајићем, у којем је истакнуто да је филм сниман с том намером да буде приказана једна каријера, живот породице Звонка Богдана, без патетике, али и лепота Војводине, њених пејзажа и окружења у којем су настајале чувене песме.

Такође, у порти Цркве Светог архангела Гаврила у Рашки критичарка Љубица Јелисавац прогласила је отвореном изложбу светског формата Драгане Дражовић Илић (што је део њеног докторског рада), и Кристине Ресимић Шарић „Тишина камена – глас вечности”. Кристина Ресимић Шарић објаснила је процес настанка изложених радова, својеврсних светлосних и текстилних инсталација прелепих боја, тако што се камен бруси док не постане провидан. Кад почне да пропушта светлост, постаје петрографски препарат који се затим гледа у микроскопу и где се виде све стране камена непознате у свакодневном животу.

– Драгану и мене мотивисала је лепота камена, али и читав овај крај, од Краљева до Сопоћана, наши узорци потичу и из Градца, из Полумира, имале смо дубоку асоцијацију на нашу историју. Морамо да водимо рачуна и о томе да је камен необновљив ресурс и због тога према њему треба да се односимо с поштовањем – објаснила је Кристина Ресимић Шарић.

Затим је академик проф. др Владица Цветковић одржао предавање „Геолошка прошлост Рашке”, показујући да су Рашка, па и читав Балкан, у срцу тог планинског венца насталог после повлачења некадашњег океана Тетиса, који је од Алпа до Хималаја постојао у мезозоику. Рашке духовне свечаности употпунио је концерт Сергеја Ћетковића, али и наступ Камерног оркестра „Кир Стефан Србин”.

Извор: Политика