Из прошлости Срба у Мађарској: Опорука породице Андреич

Деведесетих година 17. века, Србима у Мађарској су одобрени цехови или еснафи. То су била, углавном удружења самосталних занатлија и трговаца. Међу већим цеховима били су: зидари, чизмари, ћурчије, кујунџије, ковачи, кројачи, бравари, млинари, месари, воденичари, јорганџије, абаџије, ткаље и други. Чланови цехова су се међусобно поштовали и размењивали искуства, били су дародавци за изградњу цркава и школа, помагали сиромашне ђаке и студенте.

Цех хирурга не налазимо међу поменутим, иако је он у својој бити занат. За њега је, поред спретности руку, било неопходно широко медицинско образовање. Нама су интересантна два учена Србина тог доба, отац и син, оба хирурзи и професори. О значају Ђорђа Андреича (Andreits) и његовог сина Јосифа за медицинску науку дознајемо из књиге „Хирургија и хирурзи“ у Мађарској 1686-1848“ од Каталин Симон (Издање архиве Медицинског факултета, Semelvejs) и два тестамента сачувана у архиви из 1808. и 1838. године.

Породица Андреич je живела у Будиму крајем 17. века. Табански Срби су били бројчано мали, при томе одвојени од своје матице у суживоту са другим житељима, понајвише Немцима и Мађарима, они су развијали богате трговачке везе од Беча до Инстанбула, преко Дубровника, Венеције и Трста. Тако су створили високо развијено грађанско друштво, које се по својим одликама и културним достигнућима могло мерити са свим осталим у ондашњој Европи. Породица Андреич је стекла грађанска права 1762. године, упркос ограничењима која су важила за Србе (Раце). И поред тога, Ђорђе је имао доста перипетија да би га Мађари примили у удружење хирурга.

Године 1762. године поднео је молбу Градском већу за пријем у редове хируршког еснафа. У почетку се руководство еснафа нећкало да ли да га примe, позивајући се на његову православну веру, али је по налогу Дворског војног савета, ипак примљен, с обзиром да је био образован хирург (gelehrter Chyrurgus). Претпоставља се да је прешао у католичку веру управо због тога како би стекао право на чланство у цеху. 

Налазимо и податак да је Ђорђе Андреич обучавао цеховске шегрте. У промотивном зборнику помињу се имена неких од његових ученика из периода 1794. до 1796. Међу њима су најуспешнији: Херцег Иштван, Чикош Пал, Јанош Ладвај који су били из Пеште и Будима, а Имре Јожеф Реза из Ђенђеша. Предавао је анатомију, теоријску хирургију и држао је теоријску акушерску наставу. Године 1801. Факултетски савет му је доделио годишњу новчану награду од 150 форинти (annui 150 florenorum titulo adjutaé), док је према подацима из 1803. године већ неколико година радио и у факултетској болници.

Међу Србима је било интелектуалаца из разних области који су се налазили на високим позицијама у друштву, али је понекад њихово присуство захтевало одређени компромис, као и додатно доказивање на професионалном нивоу.

Поред хирургије, Ђорђе је имао још једно омиљено занимање. Он је у свом дому основао радионицу за производњу дувана (Tobackmacherey) у Кристинаварошу. (поред школе, бр. 137). Први подаци о узгоју дувана потичу из 1775. године. Те године кућа му је претрпела велику штету услед изливања Дунава, укључујући и радионицу која је још увек била у изградњи. Сведочанство о тој великој поплави и дан данас стоји на једној табанској кући где је на плочи забележен ниво докле је досезао Дунав. Након свих тих недаћа које су биле последица поплаве, Ђорђе је после извесног времена завршио радионицу како би се наставила производња. Године 1802. покушава да добије одређене повластице за свој посао у дуванској индустрији. Градско веће је дипломатски обећало да ће његову молбу „узети у разматрање“ али се по свему судећи ништа конкретно није предузело. Па ипак, прерада дувана била је актуелна до краја његовог живота.

Ђорђе Андреич је имао сина, Јосифа који је рођен у Будиму 1765. године. И он наставља очевим путем. Испит из хирургије положио је 1782, а 1785. године, а из акушерства. Био је ванредно добар студент те је након дипломирања примљен на Краљевски универзитет у Пешти (Chyrurgiae Lehrer bey der Pester Königlicher Universitaet). Ту је радио као професор хирургије у периоду од 1792. до 1797. потом се опредељује за лекарску праксу. Јосиф није имао потомке те је, као и његов отац, сву своју имовину завештао појединцима, удружењима и институцијама.

Склапајући мозаичну причу на основу тестамената, за кратко се враћамо у прошлост.

Преци Андреича највероватније су дошли у Табан крајем 17. века, у време Велике сеобе под вођством Арсенија Чарнојевића. Јосиф с поносом помиње да је његов прадеда, табански Рац помогао градњу цркве табанских Срба у Будиму. Црква је завршена почетком 1750. године. Била је то барокна катедрала која је својим витким торњем и украсном круном 300 година доминирала панорамом Будимпеште. 

У опорукама се помиње и ангажовање око помоћи деци без родитеља и студентима медицине. Помињу се и некретнине које је оставио цркви. Задужбинарство je битна одлика националног бића српског народа и једна од његових најлепших врлина.

Породица Андреич се поносно изјашњавала као српска, али је уједно била искрено посвећена јавном здрављу и стручном усавршавању лекара. Поменућемо неке од њених легата. То су легати у Илирској и Влашкој школској фондацији (Illyrischen und Valachischen Schuldeputationfond) и табанском православном храму у Будиму, за коју је Андреич с поносом забележио да је саграђена под вођством његовог чукундеде. 

Новчано је помогао тек основаним установама, као што су Институт за слепе у Пешти, Завод за глувонеме у Вацу и Пештанско-будимски завод за децу. У седмој тачки тестамента основао је фондацију за сиромашне, али талентоване студенте медицине. Основу фондације чинила је његова кућа у Терезварошу, у улици Велики крст (данашња Казинцијева), као и улог од 5000 форинти у Пештанској залагаоници, са припадајућим каматама. Тај новац је био намењен покривању трошкова дипломског испита сиромашним студентима, уз услов да га, иако без камате, врате након пет година, како фонд не би пресахнуо, већ да би сваке године неко могао бити подржан. 

О додели стипендија требало је да одлучују протомедик, ректор и директор медицинског факултета. Последњим условом желео је да подржи и студенте своје националности. Сваке године бар један добитник морао је бити припадник грчко-источне вероисповести, а други су могли бити припадници било које хришћанске конфесије. Неке од фондација су функционисале све до краја 19. века.

Из књиге „Хирургија и хирурзи“ у Мађарској 1686-1848“ дознајемо о пресељењу Медицинског факултета из Нађсомбата (Трнава, данас Словачка) у Будим, па потом у Пешту, што је променило дотадашњу, на еснафским основама засновану хирургију. Близина универзитета такође је имала подстицајно дејство на студенте хирургије. Док је у трнавском периоду дипломирало свега четворо студената пореклом из Будима, у будимској етапи било их је већ једанаест. Као резултат стално растућег интересовања, у Пешти је од 1787. до 1815. дипломирало чак четрдесет студената будимског порекла као специјалисти хирургије, a међу њима је било и табанских Срба.

Славица Зељковић