Из прошлости Срба у Мађарској: Јеленина чипка

Вера Бобонков Радован (рођ. 1945.) из Чипа, приликом бележења породичне хронике, сазнавала је понешто више од основних информација које се налазе у Матичним књигама. Тако је из прича, које су обично остајале у кругу породице, дознала да је њена прабаба Јелена Остоић рођена у Чипу 1854. где је и умрла 1927, била по много чему другачија.

Живећи у малом српском селу, на Чепелском острву, радећи тешке и грубе паорске послове, она је ипак успела да сачува своје златне руке и благу танкоћуту нарав. Удала се за Живојина Остоића 1872. и након само три године, остала је удовица. Врелог лета 1875. њен муж је изненада умро. Имао је само 25 година. То лето и та жетва и то небо без птица утиснули су јој се дубоко у душу. Зорка је имала непуне две године, а Душан само месец дана, када су изгубили оца. У часовима несанице и ретке доколице, уз уљану лампу, крпила је, везла, шлингала, хеклала, плела... Тако је испуњавала време пребирући по свом животу, тражећи онај тајанствени смисао који би јој дао снагу да све преброди са што мање бола.

Било је то време сиромаштва у коме се мукотрпно живело, молитва шапутала а сузе скривале. Требало је децу подићи и извести на пут. А бог свакоме да утеху и неки дар, те га је и Јелена добила и умножила. Ни од чега је стварала нешто. Најпростије одевне предмете умела је да украси неким детаљем који је био плод њене маште. Улепшавала је кошуље чаршафе, завесе, везла пешкире за иконе, свадбе и крштења. За свако чипско новорођенче исхекла би кошуљицу, капицу или прве зепице. Њене руке су вазда биле упослене, радила је са љубављу и преданошћу. По свему другачија, испуњавала је своје дане и ноћи као у песми Лазе Костића „Међу јавом и међ сном“ у којој се песник обраћа срцу, да му разреши недоумице („Срце моје лудо, шта ти мислиш с плетивом? К’o плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међ јавом и међ сном?“ Тако се и наша Јелена“ разабирала“ у плетиву. Било је то њено мало бекство од сурове реалности у радост стварања. Посвећена деци, живела је за њихову срећу. И дочекала је да и њу сунце огреје, кћерка се удала у Ловру за Светозара Богдана, а син се оженио Аном Милован, из Бате. Обоје су свили своја гнезда и имали велике породице. Јелена је дочекала једанаестеро унучади, од тога је десеторо доживело дубоку старост.

А док је чекала првог унука који ће добити дедино име, Живојин, завршавала је чипку коју није наменила ни за какав украс. Била је то једна дугачка трака од 160 cm са 21 пољем колико је имала година када се удала. У сваком том пољу је уметнула другу шару. На једном крају је исхеклала годину 1898. када се родио њен унук Живојин и своје иницијале. Ко зна какве је поруке преносила преплићући танку нит конца преко своје хекларице. Градила је поља цвећа, мрежица, спирала, стубића и геометријских облика. Данашњим језиком би ову технику именовали као пачворк (склад различитих облика и мотива). Јеленин потпис је на свакој овој омеђеној сличици сатканој од њених записа и симбола.

Вештину у изради рукотворина наследила је њена унука Мила. Још као девојчица привила се уз Јелену која је на њу оставила благотворан утицај. Говорила јој је да иза облака живи дуга која их свиленим нитима повезује кроз све боје овог света. Учила ју је да верује у Бога, да посматра лепоту природе, да ужива у малим, једноставним стварима и да стрпљиво преплиће нити паучинасте чипке. Тако је настала причица о посебној жени, о љубави и умећу живљења и радовања.

***

Бележимо лепа српска имена исписана на Јеленином породичном стаблу: Деда Алекса Дошић/Остоић. 1803.+1858; баба Јагња Богдановић 1804+1860; отац Илија Дошић/Остоић 1825+1897; мати Неранџа Тодор 1828+1868; брат Василије Остоић 1845+1911.

Јелена Остоић 1854. јан. 22. + 1927. март 23; супруг Живојин Остоић 1850. нов. 11. + 1875. јун. 19; син Душан Остоић 1875. мај. 14. +. 1948. дец. 17; супруга Ана Милован /из Бате/. 1881. септ. 5. +. 1952. фебр. 29. венчање у Бати. 1897. нов. 1. кћерка Зорка 1873, јун 1. Умрла у Ловри 1937. године.

Имена унука: Живојин (1898-1963); Младен (1901-1982); Димитрије (1904-1997); Јован (1906-1987); Илија (1908-1910); Зора (1910-1988); Василије (1914-1998); Милева (Мила) (1919-2007); Ружа (1923-2012); Меланија (1925-2005). Ружа Остоић је Верина мама од које је Вера понешто чула о Јеленином животу.

Хвала Вери Бобонков Радован што нам је помогла да обелоданимо ову лепу причицу.

Славица Зељковић