Милан Степанов: Срби и Ромеји (II) - Шта све Срби дугују највећем царству средњег века?

Долазак Словена на Балкан

Према најшире прихваћеним историјским и археолошким сведочанствима, Словени су се у великом броју населили на Балканско полуострво током VI. и VII. века. Као седелачки ратари и сточари, организовани у родовске заједнице, прелазили су Дунав и Саву, продирући у унутрашњост Балкана и потискујући државу Ромеја ка југу. За Ромејско царство, које је у том периоду било изложено нападима Гота, Авара и Персијанаца, појава Словена (које грчки извори називају склавини) представљала је додатни притисак на нестабилне границе.

У ромејским описима Словени се често представљају као неписмени варвари склони пљачки, али се истовремено препознаје њихова војна храброст и способност да постану савезници под одговарајућим условима. Тај двоструки однос, на граници оружаног сукоба и дипломатског приближавања, обележио је прве векове односа између Ромеја и словенских племена.

Срби, једно од тих племена, населили су простор између Саве и Јадрана. Према опису цара Константина VII Порфирогенита у делу De administrando imperio из средине X. века, Срби су, наводно, дошли на Балкан као савезници Византије у борби против Авара. Иако је овај наратив делимично легендаран и одражава византијску идеолошку перспективу, указује на рано успостављање добрих политичких односа између српских старешина и Константинопоља.

У појединим историјским периодима српски жупани признавали су врховну власт Византије, плаћајући данак и учествујући у заједничким војним подухватима. Поред тога, трговина и робна размена, која је обухватала со, метал, стоку и друге производе, повезивали су словенска племена са ромејским градовима на обали, доприносећи постепеној интеграцији новопридошлих становника у шири економски и културни простор Балкана, а самим тим и у најразвијену цивилизацију тога доба.

Први сусрети са хришћанством

Суочавање са Ромејима и њиховом римско-хришћанском културом неминовно је покренуло питање вере међу јужним Словенима. Процес христијанизације српских земаља започео је у IX. веку, под утицајем византијске цркве и делимично латинског свештенства с далматинске обале. Иако није био систематски и уједначен, овај процес је постепено добијао замах: нека жупанства су нову веру прихватала из политичких разлога, настојећи да се приближе Ромејском царству и обезбеде подршку у борби против суседа, док су друга задржавала старе обичаје и пружала отпор ономе што се доживљавало као наметнута, страна религија.

Преломни моменат догодио се у IX. веку. На позив моравског кнеза Растислава, византијски цар Михаило III и патријарх Фотије упутили су 863. године у Велику Моравску мисионарску делегацију предвођену солунском браћом, Ћирилом и Методијем. Они су створили глагољицу – прво писмо прилагођено словенском језику – и превели основне богослужбене књиге. За Словене, који до тада нису имали писмо, то је представљало цивилизацијски искорак, симболички улазак у писану историју. Ћирило и Методије су у Риму добили папску дозволу за богослужење на словенском језику, чиме је хришћанство постало дубоко повезано са словенском културом и писменошћу.

Глагољица се проширила у јужним и источним словенским областима, нарочито у оквиру Охридске и Преславске књижевне школе. Убрзо је, међутим, потиснута ћирилицом, новим писмом заснованим на грчком алфабету прилагођеним словенском звуковном систему. Захваљујући ученицима Ћирила и Методија, ћирилица се до краја X. века утврдила као главно писмо православног словенског света. Срби су је прихватили и развили сопствену редакцију црквенословенског језика. Ране повеље, житија и богослужбене књиге сведоче о томе да су српски писари рано овладали техником преписивања и украшавања текста, уносећи у њега богато украшене иницијале и минијатуре.

Писменост и књижевност

У претходним вековима, словенска племена су се служила само усменом традицијом и једноставним знацима. Након прихватања хришћанства и ћирилице, настаје права словенска писменост. На тлу Србије се већ почетком XI. века јављају монашке преписивачке школе. Рукописи као што је „Маријинско јеванђеље“ (Codex Marianus) и касније „Мирослављево јеванђеље“ из XII. века сведоче о високом нивоу калиграфије и богато украшеним иницијалима.

Није без значаја ни чињеница да су први монаси и писари били образовани у источним манастирима. Њихов труд омогућио је да народни језик постепено добије књижевни облик, а да се византијска књижевност преведе и учини приступачном. Временом су убрзано настале и оригинална житија светих људи – „Житије Светог Симеона“ и „Житије Светог Саве“ – у којима се хагиографија претапала са историјом.

Правни и управни утицаји

Уз црквену организацију, Срби су постепено усвајали и софистициране ромејске правне и управне норме, базиране на многовековној грчко-римској традицији. Законоправило Светог Саве објединило је правила црквених сабора, одредбе Јустинијановог закона и народне обичаје, стварајући збирку која је регулисала све аспекте живота: од брака и поседа до наследства и казни. Примена таквог законодавства осигурала је да државна управа има утемељење у праву, а не у самовољи владара. У XIV. веку цар Стефан Душан, који је проширио Србију до Егеја и прогласио Српску империју наследницом Царства Ромеја, донeо је нови законик познат као Душанов законик. Он је, на основу ромејских закона и српских обичаја, уредио војну службу, организацију тема (жупанија), слојеве друштва и права својих поданика. Душан је тиме покушао да српско друштво постави на исту цивилизацијску разину са Цариградом, да и у културном, правном, организационом смислу буде достојан наследник Источно-римског царства и његовог средњовековног настављача.

Уметност и архитектура

Када је реч о материјалној култури, византијски утицај се најјаче огледа у сакралној архитектури и фрескопису. Почевши од Студенице коју подиже Стефан Немања, преко Жиче, Милешеве, Сопоћана и Дечана, настаје препознатљиви „рашки стил“. Он спаја романичке елементе западног Балкана са византијским обележјима архитектуре: куполама, крстоликим основама и олтарским апсидама. Унутрашњи зидови ових храмова прекривени су цикличним фрескама – сценама из старог и новог завета, портретима задужбинара и светитеља – које представљају не само религијске већ и уметничке артефакте великог значаја. Фреске у храмовима тог доба прате ромејске уметничке узоре: издужене фигуре светаца, ритмичне композиције и светле боје. Монашке радионице су често биле места где су зидари, сликари и мозаичари учили занат под окриљем цркве.

Цивилизацијски скок

Сусрет Срба са најразвијенијом културом и цивилизацијом европског средњег века – Ромејским царством – представљао је прекретницу у њиховој историји. У релативно кратком временском периоду од неколико векова, прошли су пут од ратничких и неписмених племена до хришћанског народа са сопственим писмом, развијеном књижевношћу, правним поретком и високим уметничким дометима. Такав цивилизацијски скок био је могућ само захваљујући интензивном преносу знања, вере, институционалних и културних образаца из високо развијене грчко-римске традиције.

Прихватањем ромејских тековина и њиховим прилагођавањем сопственим потребама, Срби су изградили државу која је у време цара Душана постала, чак – макар на кратко – пуноправни наследник цивилизације Источног римског царства, сада већ са сопственом цивилизаторском мисијом. На тај начин, између Срба и Ромеја створена је трајна историјска, културна и духовна веза, чији се утицаји препознају све до данас. Ромејски идентитет постао је, у значајној мери, саставни део нашег, српског идентитета.