Милан Степанов: Срби и Ромеји (IV) - Шта све Срби дугују највећем царству средњег века?

Латински удар и почетак пропадања

Иако је Ромејско царство вековима одолевало нападима Авара, Персијанаца, Арапа и Бугара, највећи ударац претрпело је од сопствене хришћанске браће. Четврти крсташки поход, који је требало да ослободи Свету земљу, претворио се 1204. године у освајање Константинопоља. Крсташи, финансирани и усмеравани од стране Венеције, најпре су зауставили у Задру, затим у Цариграду прогласили латинског цара и успоставили Латинско царство. Град је у потпуности опљачкан, драгоцености су однете у Венецију и друге западне градове, цркве оскрнављене, а древна библиотека делимично опустошена. Током наредних шест деценија, док су православни Грци имали своје пресељене престонице у Никеји и Трапезунту, Константинопољ је био латинска тврђава. Тек 1261. византијска војска предвођена Михаилом VIII Палеологом поново ослобађа град, али царство је тада већ у привредном и демографском расулу: трговину контролишу Венеција и Ђенова, теме систем не функционише, а провинције се одвајају.

И убрзо потом, над древним царством, чуваром античког наслеђа, надвила се још једна катастрофа: пандемија позната као Црна смрт (1346–1349) убила је више од трећине становништва Константинопоља. Већ ослабљени непрестаним ратовима и грађанским сукобима, Ромеји више нису имали људске ресурсе да се одбране. У наредним деценијама губили су територије од Срба, Бугара, Турака и Латина. Ова стогодишња агонија, а затим и коначни пад некада највећег царства Европе, била је праћена дубоким финансијским кризама и борбом племићких фракција за власт.

Пад Константинопоља

Последњи чин те старогрчке трагедије одиграо се 1453. године. Османски султан Мехмед II, одлучан да освоји „царицу градова“, окупио је велику војску (процењује се између шездесет и осамдесет хиљада војника) и флоту од неколико стотина бродова. На располагању је имао и ново оружје – огромне топове, од којих је најпознатији„Базилика“ могао да испаљује камену ђулад тешку више стотина килограма. Међу његовим савезницима били су и западни стручњаци за артиљерију, укључујући мађарског мајстора Урбана, који је прво понудио своје услуге Византијцима, али од њих  није добио довољно средстава.

Са друге стране, унутар зидина је било око 30–35 хиљада наоружаних грађана и свега шест до седам хиљада обучених војника. Император Константин XI Палеолог позивао је Запад у помоћ, али су позиви остали без одговора. Папа је условљавао помоћ признањем римске првенствености, што грађани Константинопоља нису могли даприхвате. Хуњади и други хришћански великаши били су заокупљени својим ратовима, а Венеција и Ђенова настојале су да сачувају трговинске привилегије.

Опсада је почела 6. априла и трајала 55 дана. Османске батерије даноноћно су тукле зидине, мада су велике топовске цеви биле споре и тешке, а сваки хитац захтевао дугу припрему. Одлучујући момент догодио се у раним јутарњим часовима 29. маја 1453, када су турске трупе пробиле један део зидина и успеле да се пробију у град. Борбе су се водиле на улицама; цар Константин, прерушен, погинуо је са мачем у руци. Мехмед је наредио да се град три дана пљачка, а затим је прекинуо насиље и објавио да становници који се јаве могу остати и наставити живот под новим господарем. Хришћанске цркве, укључујући Аја Софију, претворене су у џамије, а град је постао нова престоница Османског царства, под именом Истанбул.

Последице за Србију

Пад Константинопоља означио је крај једне цивилизације која је вековима представљала политички, војни и духовни стуб Балкана. За Србе је тај губитак био посебно болан, јер је Ромејско царство, „источни Рим“ био културни оријентир, цивилизацијски центар нашег народа.

Србија се већ раније суочила са османском експанзијом: на Косову су српске снаге извојевале крваву победу над турском војском, али су претрпеле ужасне губитке у људству које малено српско краљевство више није могло да надокнади. Након смрти кнеза Лазара Хребељановића, Србија је прихватила вазални однос прво према турском султану, а затим према мађарском краљу. Српска деспотовина је на тај начин одолевала Османлијама још читавих седам деценија, али је 1459. године, само шест година након пада Цариграда, пала и Смедеревска тврђава, последња престоница слободне Србије.

Оно што следи јесте вишевековни период без сопствене државе. Срби живе у два царства, Османском на југу и Угарском, касније Аустријском, на северу. У таквом окружењу српски народ се дели и развија две различите културне и друштвене реалности.

Чување идентитета кроз културу и веру

Без обзира да ли су живели у Османском царству, Угарској или у Хабзбуршкој монархији, Срби су своју идентификацију темељили на православној вери и језику. Манастири Пећке патријаршије и Карловачке митрополије били су чувари традиције. Свештенство је приповедало историју о златном добу Немањића, жртви на Косову и страдању под Турцима. Те приче су се преносиле кроз усмену епску поезију, гусларске песме које величају јунаке и мученике. На северу, нове генерације Срба су имале могућност да се школују на немачком и мађарском језику, али су истовремено развијале и српску писменост. Српски књижевници – као што су Захарије Орфелин, Доситеј Обрадовић – стварали су дела која су спајала европски просветитељски дух и српску традицију.

Јединствена судбина народа без државе

Четири века без државе нису мали изазов за опстанак једне нације. Међутим, у том периоду Срби су преко цркве, обичаја, песме и књиге, успели да очувају континуитет ромејског православног наслеђа. Док су у Османском царству били углавном сељаци и занатлије, подложни исламској власти, у Хабзбуршкој су се појавили трговачки и интелектуални слојеви. Двоструко искуство, живот у две цивилизације, довело је до стварања богатог и комплексног српског идентитета. Овај идентитет ће се у XIX веку претворити у политички покрет за ослобођење и обнову државности.

Закључак

Пад Ромејског царства није само историјска епизода; он је одредио ток историје свих балканских народа. За Србе је означио крај једног цивилизацијског оквира и почетак дуге борбе за опстанак. Између Османског царства и Хабзбуршке монархије, српски народ је, лишен државе, успео да сачува своју веру, језик и културу. У томе су му помогле управо цивилизацијске тековине преузете од Ромејског царства (Византије, како је данас називамо). То су, заправо, цивилизацијске тековине древног Римског царства, пренете у средњи век посредством Ромеја: снажна државна управа, црквена организација, писменост, правни кодекси и идеја о духовном јединству. Захваљујући том наслеђу, Срби су у XIX и XX веку успели да поново изграде своју државу, чувајући притом своју древну традицију стечену у току вишевековне интеракције с Ромејима. Она је допринела томе да данашња српска култура буде препознатљива мешавина ромејског и старословенског наслеђа, обогаћена елементима културе централне и западне Европе.