На слави у Сечују и потомци оптаната из Хрватске и Србије

У Сечују је у суботу, 24. маја свечано обележена храмовна слава, Пренос моштију Светог оца Николаја. Свету литургију служио је о. Јован Бибић, у присуству тридесетак верника међу којима је највише било потомака оптаната из пограничних насеља данашње Хрватске и Србије, али и некадашњих становника Сечуја, као и Срба из других крајева Мађарске.

Попут још неколицине барањских насеља и у Сечују данас живи само једна српска породица, Цвета Вуковић са својом мамом, која током целе године брине о храму, а посебно на дан славе, када се очекују гости са разних страна.

У оквиру литургије верници су у литији обишли цркву и обављен је помен свим славним Сечујцима и црквеним великодостојницима, међу којима је својевремно био и сам патријарх Арсеније Чарнојевић. Потом је пререзан славски колач и благосиљано кољиво. Овогодишња кума била је госпођа Смиљка Дудаш Ратковић са породицом из Вуковара. Пошто је сечујска слава обележена на дан када Српска православна црква слави Светог Ћирила и Методија, литургија је служена на црквенословенском језику. У празничној беседи о. Јован Бибић је поред осталог рекао:,,Данас је нажалост у овом селу остала само једна српска породица. Народ одавде није отишао својом вољом, али хвала Богу, потомци оптаната сећају се овог светог храма, посећују га кад год могу, да виде где су им корени.”

Кумови су храму приложили на дар свећњаке на чему се свештеник посебно захвалио истакавши да је сваки поклон добродошао и да свакако не може бити случајно ни то што се украсни делови вредног поклона подударају са орнаментиком на кадионици и другим богослужбеним предметима. Кумство за следећу годину предато је господину Борису Бановићу из Врбаса.

Као успомену на овај дан сви присутни су се заједно фотографисали у црквеној порти, а затим је за госте приређено славско послужење. Била је то прилика да се размене телефонски бројеви, информације о породичним везама и прецима, који су некада живели у овом барањском насељу и чије духовно присуство и данас, после више од сто година снажно повезује њихове потомке са разних страна.

„Емоцијама смо сви везани за овај крај. Када први пут долазиш, осећаш нешто пријатно, да некако ту припадаш. Не осећаш да си странац, него да си дошао на своје”, каже Петар Шмрчковић из Кнежевих Винограда у Хрватској и додаје:

,,Људи су дошли са разних страна, повезани су заједничким пореклом. Каже се да народ без корена није народ. Ми имамо те корене који сежу дубоко у прошлост. Има нас пуно који смо за то везани и налазимо се на оваквим местима. Изгледа да то долази са годинама. Док си млађи не обраћаш толико пажњу, међутим кад дођеш у мало озбиљније године, прошлост те итекако интересује. Сад се упознајемо, повезујемо, размењујемо телефоне на основу догађаја који су се десили пре 100 година. То је оно што даје тежину и квалитет оваквим сусретима. Постоји серија наших групних фотографија, на којима има доста нових лица, али нажалост има и оних који нису више са нама. Тако смо данас споменули и Николу Алаицу, који нас је редовно овде сликао, а данас више није ту.”

С. М.