Пештарења: Лету у загрљај

Док смо били деца, нисмо знали за реч “слобода”, али смо је живели. Одрасли, међутим, не умеју да бораве у садашњем тренутку. Они га стално мере, процењују, планирају шта ће бити кад он прође. И тако, док га мере, тренутак измиче.

Постоје годишња доба која нас подсећају на пролазност и она која нас, упркос пролазности, уче о вечности. Лето је једно од тих ретких стања када се граница између трајања и нестајања замагљује, кад дан лебди над хоризонтом, одбијајући да падне у ноћ, као да и сам не жели да се заврши.

Почетак лета носи неку тиху величину коју деца, и не знајући, носе у грудима, а одрасли је траже целог живота. То није само промена у клими, већ пре свега промена у човеку. Kао да са последњим дахом пролећа падају и невидљиве наслаге које смо преко зиме сакупљали: бриге, обавезе, гордости, неизговорене реченице. Све оно што нас током хладних месеци стегне и стврдне, под летњим сунцем се топи и цури из нас, као восак са свеће која предуго гори.

Слобода, она права, увек долази тихо. Нема у њој буке револуције, нема тријумфалног повика; она долази са ветром који помера завесе на прозору, са мирисом зрелих смокава, са песмом птица које певају док цео град још спава. Долази у босим ногама које додирују земљу као што срце додирује свет, без посредника.

Док смо били деца, нисмо знали за реч “слобода”, али смо је живели. Јурили смо низ прашњаве улице и путеве и друговали са природом. Нисмо знали за границе; свет је био целовит, дан бесконачан, а тело неодвојиво од душе. У тим тренуцима није било прошлости ни будућности, постојала је само чиста, неокаљана садашњост, као молитва без речи.

Одрасли, међутим, не умеју да бораве у садашњем тренутку. Они га стално мере, процењују, планирају шта ће бити кад он прође. И тако, док га мере, тренутак измиче. Али лето им нуди прилику за искупљење. Kада врелина асфалта затрепери пред очима, када цврчци плету невидљиве звучне мреже међу дрвећем, када се месец успиње над топлим крововима, тада се накратко све заустави. Чак и мисао.

Човек тада може да осети оно што ретко осећа: постојање без сврхе. Бити присутан, не чекати сутра, не стремити даље, само бити, са свим оним што јесте и што није. Тај тренутак нема име, али можда је најближи оном што су стари мудраци звали спокојем.

Лето је време када односи међу људима добијају нову нежност. Реченице постају дуже, погледи искренији, тишина прихваћена. Чини се да под тим истим небом сви знају да је свака љутња ситна, сваки неспоразум пролазан, свака љубав драгоцена. Јер лето, у својој пуној раскоши, подсећа да је живот кратак, али довољан.

У дугим, врућим сумрацима, док боси седимо на ивици балкона или негде поред велике воде, човек може да чује најважније одговоре. Не оне које је тражио у књигама, у разговорима, у анализама, него оне који долазе као шапат сопственог срца. У тој тишини схватамо да срећа никада није била у далеким циљевима, већ у ситницама које смо често занемаривали: у мирису сена, у зрикавцима, у звуку босих корака на земљи.

Лето нас учи да права слобода није у бекству од живота, него у његовом прихватању. Није у неуморној потрази за срећом, него у способности да се застане бос, док сунце пада низ рамена и да се шапатом призна: „Сада је довољно“.