Пештарења: Улица мојих пријатеља

Пролазим туда свакога дана, већ деценијама. Улице као улице, сасвим обичне, рећи ће неко. Али, мени су драге из једног посебног разлога. У њима живе моји пријатељи: Другар, Првовенчана, Арија и Харфа.

Другар ми је физички најближи. Виђамо се на углу Пратер и Футо улице, тик прекопута мојих прозора и терасе, где већ двадесетак година живи. Зеленим изданцима са врхова својих грана весело махне и обрадује ме почетком сваког пролећа. Зна колико овај јунски близанац у мени чезне за топлим данима, па ми увек први обзнани њихов долазак.

Памтим како су Другара као малишана донели и посадили ту, на углу, без много наде да ће преживети свеколики човеков немар. Превалио је тешке године детињства, растао, гранао се и постао горостас. Погледа упртог у моје прозоре, намигне ми и насмеши се за свако добро јутро, за сваки добар дан и сваку лаку ноћ. Да хоће, могао би да сведочи о мојим радостима, немирима и тугама. Слуша ме и саветује, хвали и куди, допушта и забрањује, напада и брани, теши и исцељује. Зато је Другар.

Тридесетак метара даље, у Футо улици, живи Првовенчана. Kада нас нико не чује и не чита, зовем је Шљивица, јер ме изгледом подсећа на младо стабло воћке, иако ми је јасно да је она нешто сасвим друго. Одлучили смо да је, када нисмо сами, ипак не зовем Шљивица. Kаже да је име Првовенчана суптилније и узвишеније и да одговара њеном ранопролећном изгледу. Од свег растиња у околини, она процвета прва и, док наши остали заједнички пријатељи још спавају, почиње да се кити својим снежно белим латицама и од њих прави себи венчиће.

Недељу или две касније, придружују нам се Арија и Харфа. Прва станује педесетак метара даље, такође у Футо улици, а друга одмах иза угла, испред старе Музичке школе у Улици Нап. Арија је, како сам чуо, јапанска трешња. Назвао сам је тако јер ме њени крупни априлски цветови подсећају на баршунасте гласове и раскошне костиме неких, омиљених ми примадона будимпештанске Опере.

И Харфа је своје име добила из сличних разлога. Kад год посматрам како се њено тамноцрвено лишће и тек рођене ружичасте латице весело играју на поветарцу, обасјане пролећним сунцем, однекуд зачујем звуке харфе, па и када су прозори Музичке школе затворени и када у њој нема никога. Тада застанем и неко време проводим под Харфином крошњом, опчињем чаролијом коју ствара савршени склад њене лепоте и музике.    

Има међу нама и људи који, као и ови моји пријатељи, ненаметљиво чине да се после сваког сусрета са њима осећамо боље. Да ли због окрепљујућих речи подршке; искреног осмеха без великих речи; погледа који све казује или руке задржане неколико тренутака на нашем рамену... Стижу само наизглед ниоткуд и случајно, да са нама проведу време које је, према човековом суду увек кратко, али не и према мерама вишњег.  

Драган Јаковљевић