Драган Јаковљевић: Хронологија једне љубави

Стигао сам једног пролећног јутра, ни млад ни стар, са кофером у руци и тихом стрепњом под пазухом. Наш први сусрет није био бучан. Није било трубљења судбине, ни погледа који обара. Више је личио на једно тихо препознавање. Kао да сам је негде већ срео, у сновима, књигама или причама старих људи, које никада нисам саслушао до краја.

Биле су то године одважности и тишине у исто време. Ишао сам као неко ко је престао да се нада великом открићу, али још увек уме да се диви светлости која пада под необичним углом. То пролеће ме је затекло на железничкој станици, изгужваног и уморног од пута.

Она је била непомична као успомена, али је дисала. Прво што сам осетио била је њена тишина, која те дочека као рука на рамену. У тој тишини није било обећања. Било је само присуство, сасвим довољно да знам да даље не идем.

Светлост је падала преко старих фасада као да се извињава за године ћутања. Све је било старо, а све тако ново. И све је било њено. Била је лепа на начин који се не може лако објаснити. Зато је, ваљда, то и била љубав на први поглед. Тако обично, а тако опасно.

Говорили су да у љубави која плане на први поглед у пролеће, много тога брзо сагори. А, ја сам већ био начет, са ранама које ни заборав није хтео. Она је то знала, али ништа није питала. Све је сама разумела, онако како обично почињу приче које трају.

Није било лако, нити је она обећала да ће бити. Упозоравала ме је погледима, ћутањима, понеким шапатом… Била је уз мене у данима и месецима када сам ходао готово изгубљен између трамваја и улица чија имена нисам знао ни да изговорим. Kад бих међу тишином зидова гледао свој лик у огледалу и питао се шта ја ту тражим, ћутала је, али увек била ту.

У почетку смо се споразумевали полуизговореним речима на разним језицима, покретима руку, погледима, осећањима… И разумели смо се, можда боље него многи који говоре истим језиком.

Улице су тог пролећа мирисале на стару хартију у књизи мудраца: биле су топле, исписане, стрпљиве. Светлост се увлачила у пукотине између кућа и поигравала се с патином. Ходали смо улицама као по сопственим мислима, а ја сам био замишљен, с неком чудном мешавином стида и чежње.

Није ме одмах пустила близу. Гледала ме је с висине, као фасаде које памте више него што људи умеју да забораве.

„Неће ти бити лако са мном“, рекла је једном.

И није било. Људи су ме гледали као да нисам сасвим ту. Њен језик и речи које нисам увек разумео или сам их тумачио погрешно, били су тврди и мени хладни. Често смо говорили погледима, покретима и случајним осмесима, па је било дана када сам веровао да сам залутао у туђ сан.

Али она није одустајала. Нисам ни ја. Научила ме је да се непознати град не разумева очима, већ стрпљењем. Говорила је како треба да слушам и тумачим тишину међу звонима, мирисе међу људима, сећања међу зградама и ја сам то чинио. Учила ме је да не бежим од својих слабости и показивала ми лица људи који седе у кафанама и пију живот у малим гутљајима, да им душа не би пукла. Знала је боље од мене како треба слушати, читати између редова и прихватати поразе као делове свога пута. А ја сам се трудио да заволим њен језик, који ми испрва није много веровао.

Она и ја нисмо били исти. Понекад би ћутала дуже него што сам могао да поднесем и тада ми се чинило да смо се преварили, да наша љубав није истинска, већ тренутни занос усамљеника. Али, сваки пут кад бих отишао и вратио се, била је ту, исто или слично обучена, истог погледа, али с нечим новим у себи. Kао она која ти не замера, јер зна да си се борио са собом више него с њом.

И све што сам касније освартио, постигли смо заједно. Држала ме је док сам падао, а када би ми се срећа осмехнула славили смо тихо, често на обали реке. Увек је умела да не говори много када је важно и знала је зашто то чини.

У нашој љубави је било свега – и тишине, и неспокоја, и бола. Мој нагласак је био кратак и груб, а њен дугачак и загонетан. Ја бих понекад носио тугу, а она прегршт успомена. Некако смо се ипак нашли. Не брзо, не лако, али јесмо.

Али та потрага смењивала се са данима када сам желео да одем и питао се да ли је све ово само погрешно тумачење знакова и да ли су зидине постале превише високе. И сваки пут, пред сам одлазак, она би ми показала нешто што би ме зауставило. Један балкон с цвећем, сенку голуба на топлом плочнику, стари пар који се држи руке док чека трамвај. Нешто толико обично да постаје свето. И опет сам остајао.

Зими ми је давала лекције о томе како се ћути с достојанством, лети како се радује без буке, с јесени о томе како се пушта оно што мора да оде. У пролеће ме је учила да увек постоји нешто што тек долази, иако ти можда изгледа као да си све већ видео.

Била је уз мене кад сам први пут успео да наручим кафу на њеном језику и први пут пожелео да останем и припадам. И постали смо ми. Не одједном, већ кроз свакидашња тиха јутра, кроз шапат књига у антикварницама, трамваје који звоне као успомене и ћутање које више није болело.

Сада, после тридесет година, тешко могу да је разликујем од себе. Река крај које смо седели је и њен и мој крвоток, а све улице памте наше кораке. Неки људи који су ми постали блиски, најпре су били њени пријатељи. У мом језику су остале њене речи, у мом погледу њена боја неба.

Сада знам да права љубав није она која те заскочи или убеди, већ она која ти ништа не говори. Само стоји ту, покрај тебе и не одлази. Више не умем да говорим о себи, а да не споменем њу, нити да причам о њој, а да не проговорим из дубине душе. Моји пријатељи, моје речи, мој поглед, мој ход… све носи њен траг.

Још увек се будим и гледам је истим очима. Истина, мало уморнијим, али у њима више нема оне старе стрепње. Знам када ће да се уозбиљи, када да се смеје, када да заћути... И она зна мене. Препознаје ми корак и тежину уздаха.

И када ме питају шта сам све постигао, не говорим о зидовима, послу, наградама, ни титулама. Kажем само да сам постигао то да припадам њој. Мојој Пешти.

Драган Јаковљевић