Позадина неонацистичког концерта у Загребу: Како је Томпсон окупио пола милиона људи

Ово лето у Хрватској је још врелијим него што оно заиста јесте учинио догађај који је био најављиван као музички, али који се, како се и очекивало, претворио у промоцију усташке идеологије.

На загребачком Хиподрому окупило се више од пола милиона људи на концерту Марка Перковића Томпсона, познатог по ратничким песмама и свом националистичком имиџу. Kонцерт је био спектакуларан по броју људи, али и дубоко контроверзан због иконографије и промовисања идеологије која га је пратила. Многи посетиоци су носили усташке симболе, а поздрав „За дом спремни”, забрањен у већини демократских земаља, често је одјекивао из масе.

Овај догађај представља врхунац једног ширег феномена – буђења неонацистичких и екстремно десничарских тенденција у Хрватској. Феномен глорификације усташке прошлости и неонацистичких идеја у Хрватској може се разумети кроз више слојева. Први је историјски ревизионизам, односно покушај реинтерпретације Другог светског рата и улоге Независне Државе Хрватске (НДХ).

Други слој је дубока поларизација друштва након распада Југославије и тзв. Домовинског рата, јер се „домољубље” у јавности често поистовећује с радикалним национализмом.

Трећи узрок је неадекватно суочавање хрватског друштва са сопственом прошлошћу. У образовном систему и јавном простору често се избегава отворен и критички дијалог о злочинима усташког режима. Уместо тога, долази до романтизације прошлих борби и употребе историјских симбола као израза „патриотизма”.

Четврти разлог је фрустрација младих генерација које се суочавају са економском несигурношћу, емиграцијом и идентитетском кризом, па се окрећу једноставним и емотивним наративима о „слави предака” и „одбрани нације”.

Масовна употреба поздрава „за дом спремни”, који је директно повезан с усташким режимом одговорним за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, шаље застрашујућу поруку мањинама које данас живе у Хрватској. То је сигнал да су идеје мржње и искључивости и даље присутне, чак и слављење периода у којем су ти народи били систематски прогоњени. Срби, Бошњаци, Роми и Јевреји који живе у Хрватској осећају се маргинализовано, угрожено и непожељно, док се симболи њихове историјске патње јавно славе. Такође, овакве поруке негативно утичу на односе са суседним земљама, нарочито са Србијом и Босном и Херцеговином, и отежавају помирење и стабилност у региону.

Један од кључних разлога за популарност оваквих појава јесте недостатак политичке и институционалне воље да се јасно и одлучно осуди неонацизам. Уместо забране и санкционисања, често се пружају изговори да је у питању „културни израз” или „слобода говора”. Такође, медији и друштвене мреже додатно појачавају националистичку реторику и дају простор екстремним фигурама.

Kонцерти попут Томпсонових функционишу као емоционалне експлозије колективног идентитета, пружајући осећај припадности као привидно једноставног одговора на сложене проблеме. Kада томе додамо музички спектакл, униформисаност и симболику, резултат је опасна мешавина забаве и идеологије.

Да „риба увек смрди од главе” говори и занимљивост да је хрватски премијер Андреј Пленковић присуствовао Томпсоновој генералној проби, а председник Хрватског сабора Гордан Јандроковић и самом концерту. При том ни један ни други нису осудили усташке симболе и повике. За Пленковића тај догађај није био промоција усташтва већ концерт певача који, како каже, „једини може да окупи пола милиона људи”. Поручио је да песму „Бојна Чавоглаве”, која почиње са „за дом спремни”, неће забрањивати као што, како каже, није ниједан суд до сада.

Председник Српског националног вијећа у Хрватској Милорад Пуповац каже да је Пленковићу покриће за такав став одлука загребачког прекршајног суда из 2020. којом се повик у тој песми не сматра прекршајем. Упркос другачијем ставу Уставног суда.

„Али премијера и мене и све друге обавезује одлука Уставног суда. Обавезују и поруке водећих светских дневних листова и медија који јасно препознају као кокетирање са екстремном десницом и као величање, а по некима и чисти ревизионизам у односу на историју Другог светског рата”, каже Пуповац.

Осим што се проблем Томпсон прелио преко границе, он се осетио и на унутрашњем терену, где су у сталној свађи власт и лево оријентисана опозиција. СДП се тако одлучио за практичне методе, да на друштвеним мрежама едукује младе које увелико мобилише десница.

„Ево укратко ко су биле усташе и какве везе имају са оним што се дешавало пре, али и за време Томпсоновог концерта. Одмах су по доласку на власт, по узору на Хитлерову Немачку, донели тзв. расне законе којима су одузели права Ромима и Жидовима, а касније су их као и Србе и Хрвате антифашисте окрутно мучили и убијали у тзв. логорима смрти”, објавио је, поред осталог, СДП на Инстаграму.

Јачање екстремне деснице у Хрватској не води само ка унутрашњој поларизацији друштва, већ и ка урушавању основних демократских вредности. Kада се историјски фашизам нормализује или чак слави, то отвара простор за искључивање, дискриминацију и насиље према свима који се перципирају као „другачији” или „непријатељи нације”. Друштво које не препознаје опасности оваквих тенденција ризикује да постане заробљеник прошлости. Уместо да се гради на основу једнакости, солидарности и људских права, оно клизи ка друштву страха и нетолеранције.

Томпсонов концерт на Хиподрому био је много више од музичког догађаја. Био је политичка порука, манифестација колективне амнезије и сведочанство о неуспеху да се из прошлости извуче поука. Екстремна десница у Хрватској која на једном месту у малој држави каква је Хрватска може да окупи пола милиона људи, не сме се посматрати као маргинална појава, већ као озбиљан изазов демократији и друштвеном складу. Суочавање с том реалношћу захтева храброст, образовање и политичку одговорност.

Д. Ј.