Промовисана књига о Србима у будимском Табану

Промоција књиге „Срби у будимској вароши Табан“ аутора Радомира Чваркића одржана је у Новом Саду, 29. априла у просторијама издавачке куће „Прометеј“. Монографија је посвећена стогодишњици оптације српског народа из Мађарске у Краљевину СХС, а садржи свеобухватни приказ богате и трагичне историје овог насеља.

О књизи су говорили Пера Ластић, директор Српског института из Будимпеште, проф. др Борис Стојковски са Филозофског факултета у Новом Саду и аутор издања. У музичком делу програма учествовали су Љубомир Поповић, оперски певач из Београда, Божидар Црњански, диригент хора Св. Серафим Саровски који је био пратња на клавиру, затим Алиса Лацко и Бранимир Ђурђев, драмски уметници Српског позоришта у Мађарској. У улози домаћина био је књижевник Добривоје Антонић, а присутне је поздравио и генерални Секретар Матице српске, Милан Мицић.

Пера Ластић је, изражавајући захвалност аутору и „Прометеју“ из Новог Сада, рекао да су се српске установе у Будимпешти придружиле овом издавачком подухвату, пошто су убеђене да ће књига „Срби у будимској вароши Табан“ допринети унапређењу наше културе сећања и постављању Табана на место које му с правом припада у српској историји. Књига хронолошки прати настанак, развој, врхунац, пад и нестанак једне од најзначајнијих српских заједница. У свом излагању подсетио је присутне како и када је настао Табан.

„Од друге половине 13. века нешто северније, на заравни брега формира се средњевековна престоница Угарске опасана бедемима - Будим град. Табан као урбана целина настаје за време османске окупације Будима (1541-1686) у долини између Гелертовог брда и брега тврђаве. Кроз насеље је протицао поток који је касније назван Ђавољи јарак и уливао се у Дунав, на којем су настале радионице за штављење коже, одакле се обично изводи назив насеља – Табан“, истакао је Ластић и додао да у српској јавности не постоји „култ Табана“, за разлику од култа Сентандреје - „српске Северњаче“, који су ширили од друге половине 19. века до данас српски књижевници, историчари и бројни новинари, претварајући Сентандреју у симбол српства и српске баштине у Мађарској.

Рекао је да српска историографија ни издалека није довољно учинила за упознавање Табана и промовисања ове српске заједнице, њеног значаја како у српској јавности, тако ни ван ње. Навео је имена значајних личности које су ту живеле и деловале. Међу њима су Исаија Антонић и Павле Ненадовић, митрополити карловачки; Дионисије Новаковић, будимски епископ и црквени писац; Дионисије Поповић, митрополит београдски; Урош Несторовић, српски филозоф, правник и педагог; Јован Пачић, српски песник и сликар; Михајло Витковић, адвокат и књижевник; Сима Милутиновић Сарајлија, српски песник и Његошев учитељ; Корнелије Станковић, први српски школовани композитор; Петар Стојановић, српски виолиниста и композитор и многи други. Данас, после бурне историје и ратова кроз минула времена, оно што је преостало од Табана је лепо уређени пространи градски парк.

На некадашњу градску четврт подсећају само неке сачуване изоловане зграде - гостионица Златног јелена, кућа Бенедека Вирага, родна кућа Игнаца Семелвајса, купатила Рацког и мали део Дебрентеијеве улице. Не треба заборавити да је у пресудним моментима Табан одиграо значајну улогу у очувању српског идентитета на тлу Европе, као и у очувању српске државности и тешким изазовним временима.

Проф. др Борис Стојковски је рекао да је монографија Радомира Чваркића једно присећање и подсећање на то како је изгледала бурна и узбудљива прошлост Табана. Књига води читаоца кроз прошлост Срба у Угарској, и један народ са макроисторијског смешта на микроисторијски план. Истакао је да је историја Срба у Мађарској, комплексна и вишеслојна и да су је многи учени људи од пера истраживали.

„Радомир Чваркић није историчар и његову књигу не треба да гледамо искључиво под строгим и будним оком научника, али је успео да сакупи што је могуће више извора и литературе, чак и нека мање позната дела. За своју књигу 'Срби у будимској вароши Табан' спровео је веома систематично истраживање. Његово прегалаштво да се саберу извори, али и богата фотодокументација из бројних локалних и државних музеја, архива и државних институција у Мађарској је значајан показатељ да ова књига може послужити заиста најширем броју читалаца. Прати период пре Велике сеобе 1690. године, те вододелнице српске прошлости у Угарској, а затим кроз бљештави и раскошни барокни 18. век и турбулентни дуги 19. век довести све до пропасти ове вароши у првој половини 20. века. Монографија Срба вароши Табан водиће читаоце кроз улице у куће Табана, а многе читаоце чак и путевима њихових предака, улицама којих се неки и данас сећају", рекао је професор Стојковски.

Аутор књиге, Радомир Чваркић се најпре захвалио свима који су подржали и помогли излазак књиге „Срби у будимској вароши Табан“, а затим је рекао:

„Монографија је посвећена је стогодишњици оптације српског народа из Мађарске у Краљевину Југославију. Књига садржи свеобухватни приказ богате и трагичне историје овог насеља. Захваљујући обиљу старих ведута, литографија, карти, икона, портрета и фотографија с краја 19. и почетка 20. века, читаоци могу да се упознају, не само са изгледом несталог Табана, него и са догађајима и личностима који су га обележили. Пажљиво бележећи сва сазнања, заснована на темељу неспорних чињеница, приредио сам ову монографију, како бих нашем народу приближио важну страницу наше богате историје, а о којој се ван оквира стручне јавности и литературе мало писало и говорило. Нарочито сам се бавио периодом од 1690. године, односно доласка Срба у Великој сеоби, када наш народ у највећој мери насељава подграђе Будима, па све до 30-их година 20. века када су се они који су тада овде живели и изјашњавали се као Срби, раселили, остављајући заувек своју нестајућу варош, осуђену на рушење. Иако бројчано мала и одвојена од своје матице, српска заједница у Табану, а у суживоту са другим житељима, понајвише Немцима и Мађарима развила је богате трговачке везе од Беча до Истанбула, а преко Дубровника, Венеције и Трста, и створила високо развијено грађанско друштво, које се по својим одликама и културним достигнућима могло мерити са свим осталим у ондашњој Европи. Материјално богатство које су стекли трговином и занатством огледа се у зидању највећег катедралног храма у читавој Карловачкој митрополији. Усвајајући и уважавајући друге ствараоце, уметнике, правце и стилове, табански Срби вишеструко богате српско културно наслеђе. Њихово стремљење ка приближавању и усвајању актуелних културних образаца просвећене Европе, резултирало је до процвата српског књижевног стваралаштва. Сачувана изузетно богата збирка издатих и преведених књига штампаних у Будиму, сведочи о просвећености друштва, које је било носилац описмењавања и образовања српског народа где год он живео. На свом врхунцу почетком 19 века, српско грађанско друштво у Табану било је најразвијенија српска заједница у читавом српству. Тада сви представници културе и просвећености, долазе, живе и стварају у њему. Пребирајући по фрагментима нестале српске вароши, уз свесрдну помоћ бројних музеја, архива и библиотека из Мађарске и Србије, као и релевантних појединаца, објединио сам сва научна сазнања до којих су историчари дошли, забележио их и дао свој скромни допринос њиховом очувању“.

Промоција књиге протекла је у пријатној атмосфери: интерпретирани су одломци песме Вељка Петровића „Наши трагови“ и одломци чланака „На табанском гробљу“ историчара Алексе Ивића. Чули смо и предивне мелодије Корнелија Станковића на стихове Исидора Ћирића и Спиридона Јовића, затим стиховe српско-мађарског песника Михаила Витковића, народну песму „у Будиму граду“, записе историчара Душана Ј. Поповића о српским сватовима у Табану у првој половини 18. века и одломке из сећања Јакова Игњатовића на песнике Симу Милутиновића Сарајлију и Јована Пачића. И на крају, композиција Исидора Ћирића „Сунце јарко не сијаш једнако“ и одломак из најновије збирке приповедака будимпештанског књижевника Драгомира Дујмова „Под сенком будимског Герзелеза“ о нестанку српског саборног храма у Будиму.

Славица Зељковић