Слојевита прича о једном летовању

Сениорска позоришна група рачанског Културног центра гостовала је у Будимпешти, са представом „Прича о једном летовању“, ауторке Тисе Милић. Режију потписује познати драмски уметник и професор глуме Дејан Цицмиловић.

Позориште из Раче није непознато будимпештанској публици, јер је већ имало два успешна гостовања са омладинском представом „Она и он“, у сарадњи са Српском школом „Никола Тесла“ и Културним центром „Српски венац“ у Будимпешти. 

Пред пуним гледалиштем Српског позоришта у Мађарској, овога пута је одиграна представа која говори о двадесетогодишњици догађаја 5. октобра 2000. године, који су обележили политичку сцену Србије. Главни јунаци су чланови четворочлане породице, који су колима кренули на дуго ишчекивано путовање у Грчку. Уз пут наилазе на низ препрека и непредвиђених догађања, док међусобне несугласице и различитости излазе на видело. Основни заплет је сукоб различитих идеологија и борба за реч и превласт у породичној хијерархији.   

Мирјана Марушић Аџић,  проф. енглеског језика, дуги низ година се бави глумом. Игра мајку Радмилу, која у породици води главну реч, али уједно повлађује и ћеркама и мужу. Успешно носи улогу раскалашне гласне вулгарне жене, која је, у ствари, дубоко несрећна и својим приватним и професионалним животом. Мирјана каже да је сасвим случајно представа  постала актуелна. Они су желели да направе представу без фокусирања на политичку причу и да се нит неуспешне револуције, када је Србија ишчекивала да постане једна европска земља, жељна лепшег и лагоднијег живота, само провлачи кроз представу. Главна тема је требало да буде просечна српска породица и дешавања у њој. Међутим, због тренутних дешавања у Србији, о представи се размишља и на други начин.

Радња говори о српском менталитету данас и односима у породицима код нас. Родитељи су фокусирани на рад, каријеру и брзу зараду новца, немају ни времена, ни жеље да се баве децом. Емоције отупљују и потискују се, а чланови породице постају странци у сопственој кући. У комуникацији се користи повишен тон, чују се оптуживања, незадовољство, а све накупљене негативне емоције најлакше се испољавају грубим речима. Псовка за псовком и родитеља и деце, одаје утисак потпуно незамисливе ситуације и тешко се суочити са истином да је ово тренутно врло чест начин комуницирања у Србији.

Ово понашање је скинуто са телевизијских програма неприлагођеног млађим генерацијама, а који, нажалост, имају примат гледаности. Комуникација чланова породице личи на оно из риалити програма, који су доступни на националним телевизијама и на имитирање људи чије су теме разговора врло баналне и неинтелигентне. Види се и утицај друштвених мрежа, којима су млади преокупирани, где се лепа реч не цени и не допире до ширег аудиторијума. Снови о породичној идили се руше. Једна ћерка прекида студије медицине и хоће да оде у иностранство, друга шверцује наркотике преко границе, све у циљу брзе зараде новца и прихватања од стране друштва. Растрзани између хтења и могућности, јунаци преиспитују своје односе, уверења и прошлост, а за то време њихов циљ постаје бледа тачка у даљини. 

Немања Лугавац, иначе дипломирани правник и најмлађи нотар у Србији, има улогу наратора и појављује се у више ликова. По његовом мишљењу ово је једна од најбољих представа Рачанског позоришта у последњих 25 година , од када је он у позоришту. Сматра да је представа глумачки уједначена, глумци играју као тим и остављају снажан утисак на публику. Иако је имао само 12 година, о петооктобарској револуцији је слушао од свог оца који је у њој учествовао. Такође је слушао и приче о људима који су тада били на власти и о онима који су дошли на власт.

„Ситуација тад и сад је врло слична. Кад погледамо  Нушићеве, Стеријине и Домановићеве комаде, видимо да су се и они бавили сличним темама. Мислим да је друштво и менталитет српског народа остао исти. Такође су мале осцилације у државном и друштвеном уређењу. Нажалост, све се понавља, тешко ће се ишта променити. Промене код српског човека много споро иду“, рекао је Лугавац. 

Намеће нам се питање да ли постоји нада? Мора да постоји, јер без наде нема будућности, нема напретка. Публика у току представе не реагује, у току представе нема аплауза, заинтересованост прелази у шок. Лака комична прича, постаје хорор данашњег времена. „Неки плачу. Углавном они, чија су деца отишла у иностранство. Успели смо да дочарамо оно што смо желели, да пошаљемо праву поруку“, закључио је Лугавац.

Представнице млађе генерације које играју ћерке су Анђела Аџић, стоматолошка сестра и Ружица Топлица, матуранткиња. Обе се баве глумом од детињства и за њих су ове улоге биле изазов. Међутим, пошто и саме тренутно преживљавају сличне ситуације, сада им је много лакше да се остваре у својим улогама.

Сања Вељковић, уредник је програма Културног центра „Радоје Домановић у Рачи од 2001. године. Води фолклорни ансамбл, певачку групу и позоришну секцију, које су подељене у три групе, сходно узрасту полазника. У просеку, годишње имају пет манифестација и програма, са којима одлазе на гостовања. Идеју за стварање представе „Прича о једном летовању“ дао им ј редитељ, с тим што подела има мање глумаца због одлазака на гостовања. Премијера је одржана 1. децембра 2024. године.  У Будимпешти је било њихово девето извођење представе. Ове сезоне имају још три гостовања у Србији, а на јесен се спремају да иду у Славонски Брод и Вићенцу.

„Мислим да су се глумци снашли у својим улогама. Зоран Стевановић, који игра оца, и сам је учествовао у демонстрацијама 5. октобар. Динамика живота данас доводи до тога да родитељи заборављају на своју децу, све мање их познају и губе међусобну  комуникацију. То показује монолог млађе ћерке, у коме се жали да су родитељи заборавили на њен рођендан, који је 5. октобра. Ова представа нас подстиче да размишљамо о својим грешкама, о могућностима да се променимо и пронађемо у овом времен “, изјавила је Сања Вељковић за наш лист.

Поставља се питање шта у ствари чини породицу.  Да ли је за њен опстанак заиста најбитнији новац?

Катарина Павловић Бачи