Спомен Светом Стефану Штиљановићу на Ђунтиру

Свети Стефан Штиљановић (1498-1543) био је последњи паштровски кнез, каштелан Врховачког града код Пожеге, велики добротвор и некадашњи капетан шиклошке тврђаве. Овај средњовековни хришћанин, војни заповедник и јунак, због сукоба са Млечанима из родних Паштровића у приморској Црној Гори, прво одлази у град Моровић у Срему, где је неко време столовао.

Обележавање спомена Светом Стефану Штиљановићу, славном заповеднику шиклошке тврђаве из 16. века у време борбе против Турака и светитељу Српске православне цркве започело је у недељу, 3. августа литургијом у велелепној српској цркви Светог Димитрија у Шиклошу, коју су служили о. Милан Ерић и о. Јован Бибић уз саслужење ђакона Андраша Штријка. Богослужењу су присуствовали градоначелник Габор Ригл, заменик градоначелника Атила Хирди, потомци оптаната из Белог Манастира и неколицине насеља у барањском делу Хрватске, председник српске православне црквене општине Синиша Шкарица и други.

Обраћајући се присутнима, печујски парох и администратор парохије у Шиклошу јереј Милан Ерић између осталог је рекао: ,,Данас смо се у овом светом храму скупили поводом великог светитеља Светог Стефана Штиљановића Шиклошког, кога црква слави у месецу октобру, а Срби из Барање и осталих делова Мађарске су се од давнина скупљали у Шиклошу да посете прво гробно место великог Божијег угодника Светог Стефана Штиљановића, капетана од Паштровића. Увек треба да се подсећамо на његова велика дела, која су сведочила да је одиста био велики војсковођа, а првенствено велики верник и хришћанин, јер је помагао како своме народу, тако и свим оним људима којима је помоћ била потребна, у виду хране, хлеба, основних средстава. Зато је он и заштитник оних који су гладни и убоги.” 

О. Милан Ерић је у наставку апеловао на међусобно уважавање, љубав и поштовање, нарочито у ситуацији када и данас живимо у свету у којем невини страдају, гладују и то управо у најсветијим деловима земље, где је Господ рођен и васкрсао:„Ми, овде код наших добрих домаћина у Мађарској живимо као да смо код куће и сав наш народ, благочестиви хришћани у Барањи се овде осећају као код куће.”

Подсетивши затим присутне да се мошти Светог Стефана Штиљановића налазе у Београду, изразио је наду да један њихов део буде донет и у Шиклош, како би сведочио да је тај велики светитељ некада овде столовао, владао и на крају предао своју душу Господу Богу.

Након литургије одржан је помен за упокојене, а по традиционалном обичају на овај дан, прве недеље августа присутни су се упутили на оближње брдо Ђунтир где се налази првобитно гробно место Светог Стефана Штиљановића. У знак сећања на великог светитеља пререзан је колач и благосиљано кољиво које је припремила кума Добрила Саркањац из Белог Манастира.

И овом приликом о. Милан Ерић говорио је о историјској улози и значају свеца, указајући на паралеле и поуке које можемо да извучемо из славне, али и тегобне српске прошлости и применимо их на време у којем живимо.

„Кроз историју увек има расељења и расејања. Недавно, пре тридесетак година, наши народи су доживели такву судбину. Бежали су гудурама, спасавајући своје животе да дођу у мирне крајеве, у окриље матице Србије. Сада се обележава чин „Олује” и ви, наше комшије Срби из Хрватске сте били сведоци тог јадног и тешког чина да брат јури брата са огњишта свога. Не дај Боже да се то икада више понови. Сви смо браћа и сестре, морамо се молити Богу да опростимо једни другима, али, са друге стране, не морамо заборавити чињенице које вековима сведоче да је овде постојао српски народ и да се и он борио за очување ове лепе државе Мађарске.“  

Ово ходочасно место, у народу познато још од средњег века, из године у годину окупља све мањи број Срба из Мађарске, али увек константан број наших сународника из суседне Хрватске. Они у својим породицама брижно чувају и негују успомену на своје претке, који су пре нешто више од 100 година услед новонасталих историјских околности напустили своја огњишта и кренули у непознато, да себи створе нови дом. Иако је у највећем броју случајева породица Срба из Барање он био само неколико десетина километара удаљен од родне груде, селидба је за многе значила потпуни прекид дотадашњег начина живота и улазак у један сасвим нови свет, за који многи нису били припремљени, јер је реалност била другачија од оне коју су замишљали, односно од оне која им је обећана.

Кога, зашто и са каквим мотивима данас сабира спомен на Светог Стефана Штиљановића, на месту где је пре скоро пет векова првобитно сахрањен, можда је у првом реду емотивно питање на које би у наредних годину дана имало смисла потражити одговор. Ако ни због чега другог, оно због подстицаја да нас следећег пута, на овом месту ипак буде много више са свих страна.

Свети Стефан Штиљановић (1498-1543) био је последњи паштровски кнез, каштелан Врховачког града код Пожеге, велики добротвор и некадашњи капетан шиклошке тврђаве. Овај средњовековни хришћанин, војни заповедник и јунак, због сукоба са Млечанима из родних Паштровића у приморској Црној Гори, прво одлази у град Моровић у Срему, где је неко време столовао.

Током борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље ставља се на страну Фердинанда. Учествује у грађанском рату, од Мохачке битке 1526. до 1541. године, када Турци заузимају Будим. Од Фердинанда добија имања у вировитичкој жупанији, као и град Валпово чији владар постаје.

Принуђен на повлачење пред Турцима, живећи за српски народ у тешком и турбулентном историјском периоду, храбро се борио против непријатеља, показавши велико милосрђе и хуманост у време неимаштине, тако што је народу отворио житнице, поделио жито и спасио га од глади. Још за живота сматран је живим светитељем.

Сматра се да последњи податак о Стефану Штиљановићу потиче из 1540. године, када је био префект утврђеног града Валпова. После тога му се губи сваки траг. Претпоставља се да се, након што је град пао под Турке, повукао у Шиклош, где је и умро око 1543. Најпре је сахрањен на брду Ђунтир надомак Шиклоша. Касније су његове мошти пренете у манастир Шишатовац у Срему.

У доба турске владавине створен је култ Светог Стефана Штиљановића, јер се веровало да његове мошти имају посебну, исцелитељску снагу. Легенда каже да су Турци једне ноћи на месту где је био сахрањен угледали чудесну светлост. Дошавши ту, уместо блага затекли су нетрулежне мошти светитеља из којих се ширио миомирис. Након што су их однели свом заповеднику Амир-паши, јаничару хришћанског порекла, мошти су пренете у манастир Шишатовац, где је три године касније сахрањена и његова супруга Јелена Штиљановић.

Од 1942. мошти свеца почивају у Саборној цркви у Београду. Српска православна црква помен му држи 17. октобра.

С. М.