Текелијини питомци: др Илија Огњановић Абуказем

Један од стипендиста Саве Текелије, био је и др Илија Огњановић Абуказем из Новог Сада. Он је био знаменити српски лекар, срески физик слободног краљевског града Новог Сада и управник Порођајног одељења новосадске болнице. Илија Огњановић је бритки сатиричар, зачетник афористиче мисли међу Србима, писац и уредник шаљивих алманаха „Зоља“ и „Ђачки венац“.

Био је члан књижевног одељења Матице српске, почасни члан Српске краљевске академије наука и уметности. Писао је за Змајеве листове „Жижа“ и „Стармали“, „Змај“, уређивао је часопис „Јавор“. Сарадња са Јованом Јовановићем Змајем, Лазом Kостићем и Светозаром Милетићем, прерасла је у велико пријатељство. Многи српски интелектуалци у Аустроугарској су били свестране личности, они су пратили све појаве које су се дешавале у нашем народу у оквиру Аустроугарске монархије. На повећање броја образованих Срба, утицало је усавршавање школског система и систематско слање младих у европске културне престонице на школовање.

Илија Огњановић Абуказем рођен је у Новом Саду 1845, а умро је 1900. у Будимпешти. Школовао се у Сремским Kарловцима и у Печују, где је организовао ђачко удружење којем је био председник. Као питомац Текелијанума 1866/67. године уписао је студије медицине у Пешти да би их наставио у Бечу, где је и дипломирао 1872. године. Поред дипломе доктора медицине, стекао је и диплому магистра хирургије.

Аутор је више стручних чланака и брошура из медицине. Писао их jе једноставним језиком и стилом да буду разумљиве обичним људима. Издвојићемо неке од њих: „О дифтеричној вратобољи“, „Kако се ваља чувати и лечити од колере“, „Имена болести што смрт морају да донесу“ и „Медицински речник“ у коме је са латинског превео имена болести и узроке смрти на српски, немачки и мађарски језик.

Од хумористичко-сатиричних дела истичу се: „Абуказемов шаљиви календар“, „Веселе приповетке“ и „Шале и сатире“.

Његови хумористички текстови имали су политичку снагу, хумор му је био неусиљен, ведар, а сатира оштра, од које су народни непријатељи имали разлога да презају. Огњановић је био од велике помоћи у политичкој борби за идентитет Срба у Аустроугарској. Био је члан и потпредседник Књижевног одељења Матице српске, Епархијске управе бачке, дописни члан Српског ученог друштва (1883), а од 1892. године почасни члан Српске краљевске академије.

Илијино школовање, поред Саве Текелије, помагала је новосадска црквена општина, Стеван Николић, Матица српска, Марија Трандафил и бечки Универзитет који га је због постигнутих резултата на студијима ослободио плаћања школарине.

Већина младих Срба уписивала је природно-математичке и техничке науке, али су се занимали и за друштвене науке као обавезан део опште културе или су их паралелно изучавали. Међу знаменитим Текелијанцима, многи су били лекари. Лекарска професија била је цењена и тражена, нарочито због епидемија заразних болести. Туберкулоза је била најраспростањенија током 19. века. Последице Првог и Другог светског рата у 20. веку, проузроковале су поновно, знатно ширење туберкулозе која је постала водећи узрок смртности.

Многи српски студенти вођени идејом родољубља, иако грађани Угарске, су се после студија враћали у Србију како би стечено знање ставили у службу свог народа. Доласком прве генерације Срба школованих у Европи, понајвише у: Паризу, Бечу, Пешти и Лозани, клима у Србији се мењала. Школовање у више земаља, омогућило је нашим младим интелектуалцима да поред стеченог знања прихвате напредне идеје и нов начин живота.

У тим великим универзитетским центрима стасала је плејада српских интелектуалаца 19. века чија имена заузимају значајно место у историји медицине српске културе, уметности, филозофије, права и политике.

Стипендија Саве Текелије била је намењена најбољим и најдаровитијим сиромашним синовима који су студирали на неком од пештанских факултета. И они су то махом сви оправдали. Текелија је фондацију поверио Матици на чување, одржавање и надзор или српској црквеној општини у Пешти ако би Матица престала да постоји.

Он је увео строга правила која у Текелијануму морају да се поштују. У тој уредби о прописаном владању питомаца стоји јасан и разрађен налог да су сви по утврђеном распореду, почетком сваке године, дужни да у Текелијануму „уторником и четвртком изучавају словенску и српску граматику“. Усталио се обичај да недељом један од питомаца пред свима декламује на српском, па да се после тога расправља о врлинама и погрешкама рецитовања. У обавезну дужност спадало је читање књига о српској и словенској историји, нарочито оних који ће нас боље с народношћу и са вером упознати. Младићима је био обезбеђен стан и огрев, по три фунте лојаних свећа за семинар и по 100 фт за храну и универзитетске таксе. Текелија је лично надзирао њихово учење и владање. Рукопис тих правила чува се у Рукописном одељењу Матице српске.

Старање о очувању културног и националног идентитета мањинског српског народа у Угарској и борба против однарођавања (пре свега мађаризације) честа је тема поезије и прозе Илије Огњановића Абуказема. Једна од његових главних замерки српским мајкама јесте давање српских девојака не у српске школе, него на учење код мађарских калуђерица, као што ће и законску одредбу о увођењу мађарског језика као обавезног предмета у српске школе оштро осудити. При томе, он пише и о другим актуелним темама које за последицу могу имати укидање могућности националног одржања Срба у Угарској. Из његове сатириче прозе издвајамо једну од цртица, које су објављиване у „Стармалом“. Ради се о шаљивом напису из серије „Шетње по Новом Саду“. У овим записима се Абуказем на сатиричан начин бавио животом и збивањима у граду: 

„Кад сам до једне капије дошао, чујем из баште свирање ‘Ракоцијевог марша’ и из далека разговор на немачкога језика у чивутском дијалекту, и одмах познам да је башта ‘Српске читаонице’. Уђем унутра и видим на зиду пред баштом крупним словима речи ‘Eingangindie Gartenrestauration’, ово ме још већма увери да сам заиста у ‘Српској читаоници’. Још кад ме келнер Фриц поздрави са речма: ‘Wasistgefällig’ и пружи ми немачку ‘Шпајзкарту’ штампану код Фукса, онда би пре посумњао у истинитост папине непогрешивости, него ли у то слатко уверење, да сам заиста у просторијама ‘Српске читаонице’“.

Славица Зељковић