Храмовна слава у Чобанцу: Дан Српства у Пилишким брдима

У недељу, 3. августа, у Чобанцу, малом месту у Пилишким брдима, свечано је прослављена храмовна слава, Свети пророк Илија – Илиндан. Ова традиционална српска свечаност, коју су организовали Будимска епархија и Српска народносна самоуправа Чобанца, и ове године окупила је вернике из самог Чобанца, Помаза, Сентандреје, Будимпеште и других насеља са српским становништвом.

Када сам се у рано јутро одмакао од асфалта и градске вреве Будимпеште, и зашао кривудавим путевима међу Пилишка брда, осетио сам не само промену температуре, него и нешто друго: као да ваздух овде носи другачији мирис, тиши, дубљи, са призвуком прошлости. Ово су путеви Чарнојевића. Стигао сам у Чобанац, док је сунце тек почело стидљиво да провирује иза стеновитих брда. Ово скривено место, окружено зеленилом, једно је од оних села где Срби у Мађарској нису бројни, али су истрајни. Нема их много, али сваке године, уочи Илиндана, они овде, на Бунарчићу и у порти српске православне цркве, сведоче о свом постојању.

Овогодишња храмовна слава почела је у десет часова литургијом, на којој се окупило доста верника. Малена црква је била испуњена народом. Уобичајено је да се служба одржи на извору Бунарчић, светом месту у близини села, али због кише која је падала претходне ноћи, све се ове године преселило у храм. Литургију је служио протојереј Љубисав Милисавић, који нам је, након богослужења, у разговору за наш лист објаснио значај овог дана: „Чобанчани славе два светитеља, Светог Илију као храмовну славу, и Светог Арханђела Гаврила као заветну. Овакав избор, чини ми се, није случајан. Обојица се у хришћанском предању сматрају 'живим' светитељима: Илија се вазнео на небо у огњеним кочијама, а Гаврило је анђео који се јавља људима у посебним приликама. Срби Чобанчани као да су интуитивно изабрали чуваре који нису престали да буду присутни.“

По завршетку богослужења, окупљени су наставили дружење у порти цркве, где је послужен славски ручак. У сенци дрвећа и с погледом на околна брда, гости су уживали у срдачном дочеку, домаћој храни и братској атмосфери. Овогодишњи кумови славе били су Славко и Габријела Виславски, који су се заиста потрудили да достојно обаве ову част и подрже наставак овог важног обичаја у чобаначкој заједници. Кумства за следећу годину пихватио се Душан Которчевић.

Док смо седели за славским столом и уживали у погледу на околна брда, са оцем Љубом наставили смо разговор. Подсећа ме како је Чобанац увек био сиромашнија парохија од других у Будимској епархији, али и једна од најупорнијих. „Овде су Срби дали имена сваком брду, сваком потоку и њиви“, каже. „Кад човек погледа овај пејзаж, није ни чудо што су се овде настанили. Ови предели подсећају на крајеве из којих су дошли, можда из Босне, Херцеговине, Старе Србије. Као да су тражили место које личи на оно што су морали да напусте.“ Отац Љуба може да разуме тај осећај, који немонивно прати сваку сеобу. Он се пре више од четврт века, такође, из свог брдовитог босанског завичаја преселио у наше крајеве.

Поподне, између ручка и вечерња, многи су се запутили у кућу Јованке Ластић, председнице Самоуправе Срба у Мађарској. Њена породица дубоко је везана за ово место: отац Војислав дуго је водио месну српску самоуправу, а мајка Софија је била Чобанчанка, којој је храмовна слава увек много значила. У знак сећања на њих, Јованка сваке године окупља шире друштво, и њен дом постаје неформални центар дружења, разговора, па и успомена. У хладу старог дрвећа, уз роштиљ, кафу и домаће колаче, разговарамо о свему важном и неважном, са жаром и темпераментом, како само ми Срби умемо, док нам на хармоници свира ненадмашни Ладислав Халас из Тукуље.

У 17 часова, верници се враћају у храм. Служено је вечерње, након чега је освећено славско кољиво и пререзан славски колач. Славље се, након тога, наставило у порти храма, где је у 18 часова наступило Фолклорно друштво „Бројаница“, чији су чланови извели више традиционалних српских игара. Њихов наступ изазвао је одушевљење присутних и подстакао неке од гостију да им се придруже у колу. Весело расположење употпунио је и оркестар „Рузмарин“, као пратња „Бројаницама“.

Како сунце почиње лагано да залази иза брда, гости се полако разилазе. Људи се поздрављају, љубе, обећавају поновни долазак следеће године. Чобаначка храмовна слава и ове године потврдила је да се српска традиција, чак и у мањим нашим заједницама, чува с љубављу, поштовањем и вером.

Свети пророк Илија један је од највећих старозаветних пророка, поштован и у хришћанској и у јеврејској традицији. Живео је у IX. веку пре Христа, у тешком и безбожном времену, када је народ Израила одступио од Бога и окренуо се идолима. Илија је непоколебиво сведочио веру у Јединог Бога, без страха од моћника и неприлика.

У време када је земљу погодила страшна суша од три и по године, по Божијем наређењу, Илија се повукао крај потока Хората, где га је, како предање каже, хранио гавран, доносећи му хлеб и месо. Касније је отишао у дом сиромашне удовице у Сарепти, која је имала тек прегршт брашна и мало уља. На пророкову реч и благослов, тај мали залих оставши је чудесно трајао током целе сушне године — довољан и за њу, и за сина јој, и за пророка.

Свети Илија је симбол верности, снаге и Божије правде. За живота је чинио чуда, разобличавао лажне пророке, а није умро као обичан човек — узнет је на небо у огњеним кочијама. Управо због тога, у предању Цркве он се сматра једним од „живих“ светитеља, оних који нису прошли кроз смрт, већ и даље тајанствено служе Богу.

Зато је свети Илија у српском народу посебно поштован: као громовник, заштитник вере и непоколебиви сведок истине. Његова судбина и данас подсећа да и у најтежим временима, Божија милост не напушта оне који јој остану верни.

М. С.