Ђурђевданска прослава у Шумберку

Овај чланак неће почети уобичајеном  реченицом која се налази на почетку већине извештаја нашег недељника о храмовним славама у Мађарској: ,,Срби у Шумберку 10. маја свечано су обележили Ђурђевдан...” Разлог је једноставан. „Срби у Шумберку” данас су само сестре Љубица и Злата Перкатлић.

Колико год да је путнику намернику, посебно оном који не познаје довољно историјске околности са почетка прошлог века, тешко да замисли како се на сокацима овог села, несумњиво једног од најлепших у Мађарској, пре само нешто више од 100 година поздрављало и отпоздрављало на српском, швапском и помало на мађарском, још је теже да се са том „новом реалношћу” суоче они, који прилике у селу добро познају.

Јер, долазећи овде по дивном, сунцем обасјаном мајском дану док упијају мирисе озеленелих барањских брежуљака, имају утисак да као неким чудом из далеке прошлости на сваком ћошку израњају ликови робусних Барањаца, чији су потомци углавном расути по насељима са хрватске стране оближње границе и који једном годишње, за славу, долазе овде да се помоле Богу и запале свеће за покој души својих најмилијих.

Довољно је само бацити поглед на те „друге” Барањце, из Белог Манастира или Кнежевих Винограда, па чак и Славонце из Осијека, окупљене у Шумберку на светој литургији и видети шта их повезује. Управо њихови преци, који су пре век и нешто на шумберачким сокацима поздрављали и отпоздрављали на српском, швапском и тек понекад на мађарском.

Љубица Перкатлић је срце и душа Шумберка. Без ње и њене сестре Злате вероватно ништа не би било тако како јесте. Љубица се брине о нашој цркви током целе године, она је чисти, фарба, поправља што може, украшава, живи са њом и за њу. Поји. Ако треба сама. Онако како је научила у Сантову, где је у детињству често и пуно боравила. Колач и кољиво прави такође по сантовачком рецепту, кити, сређује и украшава цркву на Ђурђевдан најлепшим цвећем и зеленим гранама, који у Шумберку могу да се нађу. Прилази сваком госту, вернику, било да је Србин, Шваба или Мађар, као да јој је род рођени. Зрачи духовношћу, истинском вером и посвећеношћу. Кумовала је многим претходним, овој и кумоваће вероватно свим будућим храмовним славама.

Због ње и њене породице у Шумберак на славу радо и редовно долази начелник села, долазе времешне, достојанствене госпође Мађарице, које стрпљиво и са дубоким поштовањем одслушају целу литургију и на крају отпевају њихову, а суштински исту мађарску молитву и сви присутни знају и осете о чему се заправо ради. А ради се о међусобном поштовању, уважавању, разумевању различитости, свим оним цивилизацијским вредностима којима човечанство тежи, а ретко их достиже.

Истина је да не треба далеко ићи. Треба само мало боље погледати, отворити очи, а највише душу. И бити присутан на светој литургији коју је служио парох, о. Јован Бибић уз саслужење ђакона Андраша Штријка, док је у певници божанским гласом појала попадија Љиљана Бибић у пратњи Љубице Перкатлић. Бити присутан током литије, опхода око цркве и њеног освећења, затим резања колача и благосиљања кољива, празничне честитке свештеника, предаје кумства, срдачног и присног разговора старих пријатеља, рођака у црквеној порти, заједничког фотографисања и славског ручка у породичном дому Љубице и Злате Перкатлић и на крају, преливања гробова и помена на шумберачком српском гробљу.

Снежана Миливојевић