Вјечнаја памјат: Срећко Ђорђевић (1956 - 2025)

Заједништво је оно што повезује. Бити саставни део нечега је не што најприродније, оно о чему се говори, оно што се осети, оно што носимо у себи, оно што је само наше, а не зависи од појединца. Појединац као такав нема моћ одлучивања. Одлучује се по емоцијама, начину живота и свему што носимо у себи. Дубина граница нашег постојања је невидљива. Она се крије искључиво у нама. О наведеном су сведочили изрази саучешћа, истина на страницама друштвених мрежа. Свет се мења. Пре само неколико десeтина година одлазак покојника је полако стизао до удаљених делова заједнице, док сада у року само од једног сата тужна вест је прохујала државом: После тешке болести коју је са великим стрпљењем и достојанставом трпио, само један дан по калашкој црквеној слави, дана 27-ог јула у јутарњим сатима напустио нас је Срећко Ђорђевић, аутентични члан наше мале калашке заједнице. Недостајаће.

Од рођења сам га познавао. Само неколико година је био старији од мене. У раним нашим годинама биле су то велике разлике, док би се последњих година радило заправо о истој генерацији. Памћење ме води до оног великог комада земљишта прекопута калашке фабрике текстила где су Срећко и његов отац деценијама обрађивали земљу, где су преселили знање баштованства новосентиванске традиције у гајењу ружа. Били су приватници у времену када приватлука и није било. А народ који је пролазио поред земљишта је само видео како цветају руже, како је земља обрађена у реду. То је био резултат огромног физичгог труда: већина посла рађена је на коленима.

Поред свог професионалног рада, цео остатак слободног времена Срећко је провео у заједници. Док је био сасвим млад, живот су му значиле српске фолклоне групе, прво дешчанска, а после, по пресељењу у Калаз, помашка. Групу је организовао Драгутин–Шацо Њари и она је била центар заједничког живота. Тадашња наша омладина била је веома загрејана за наш фолклорни живот. Постигнути резултати утичу на нашу заједницу и данас. Оркестар, који је касније узео име Тихомира Вујучића кренуо је управо одавде, а и садашње фолклорно друштво "Опанци" носи у себи дух који је седамдесетих година засађен.

Срећко Ћорђевић ниједну пробу, ниједан наступ није пропустио. Чувам једну фотографију на којој је Срећко био централни лик, и то у "Помашком сватовцу", како је пратио или као кум или као девер младу (Марија Њари-Цанки, Калаз, после Помаз) са Стеваном Јанковићем (у народу Аполо).

Лице му је говорило о томе: „Овај је свет у потпуности, мој а ја сам део тог света“. По завршетку пробе пут је водио до Николе Јурковића, у подрум или испред, под липу где је вршена детаљна анализа актуелне пробе и свих међуљудских односа.

Срећко Ћорђевић је волео насеља одакле су ми били родитељи (Ловра, Нови Сентиван). Одржавао је блиске родбинске везе, најбоље се осећао у друштву Душана Радашина и хармоникаша Радована Беланчића. Никада није себи опростио да ни на сахрану није могао отићи због ковида, а на приредбу која је била приређана у знаку сећања на Радушку тада већ због здраствених проблема.

Живот ове наше генерације највише је био повезан преко овог фолклорног друштва. Није чудо да се и приватне животне судбине овде стварале. Први пут и Срећко се из ове средине женио у добио децу Жарка и Светлану. Брак се завршио разводом. Срећко је целог живота тражио свој пут и у приватном животу. Органско решење његовог брачног живота нашао је у најближој средини. „Закашнели“ брак је довео њега у средину где је стварао. Осећао је задњих година како је потребно стварати за очување свега онога што смо наследили.

Срећкове су руке биле натпросечно веште. Његова рука говори о обновљеном крсту на гробљу, трагови његове руке се налазе у порти цркве. Капија на гробљу коју је Срећко Ђорђевић направио и поклонио заједници шкрипаће и онда када нас не буде. Неће бити ко да је подмаже.

Најзначајнија измена у животу Срећка Ђорђевића било је венчање са Катицом Мирковић. Дубина – и раније скривених – емоција, променили су човека. Спремали су се да заједно искористе сво оно што је живот оставио за њих. Прво су купили кампер и обишли цели Балкан, све што је за њих било важно и интересантно. Заједно су се радовали безграничној слободи, како на земљи тако и на Дунаву. Око шестдесете године је положио испит и постао капетан дунавских бродова. Водени живот му је био врло близак. Одлазио је на пецања са својим друштвом, познавао је све дунавске заливе од Коморана до Ловре.

И на крају болест. Трагави су се појавили пре неколико година. Начин живота којим је живео оставио је трага. Животна снага Срећка Ђорђевића је била неисцрпна, како смо дознали, само је пре неколико недеља узео до знања шта га чека, одакле нема повратка. Дошао је у Ковин још око Видовдана, а био је то, заправо, опроштај од свог света. Сам крај остаје тајна Катице и Срећка. Последњи додири, последњи поглед и онај последњи дах. И онда крај.

На сахрани Срећка Ђорђевића требало би да свира најбољи оркестар на свету, Оркестар "Село". Како би на средини приредбе Срећко схватио како треба још да оде кући, како је годинама радио. Овај пут се Срећко не би вратито. Звуци Урошеве и Расткове хармонике носиће у себи делић Срећка. Све док ће се чути њихова свирка.

Пријатељу! Нека Ти је лака вољена Твоја земља! Вјечна Ти памјат!

Андрија Роцков