Вјечнаја памјат: У спомен на Миклоша Самоша

Самош је био поносан Србин, међутим, то га није спречило да буде и успешан Мађар, штавише: чувар старих мађарских посластица. Чувао је оригиналне рецепте свог оца, Маћаша (Младена) Самоша, а и других старих велемајстора заната. У његовим посластичарницама су се слаткиши и торте обавезно припремали на традиционалан начин. 

На један врели, обичан летњи дан, 7. августа лета господњег 2025. године, будимпештански медији јављају вест: "Meghalt Szamos Miklós, a Ruszwurm cukrászda tulajdonosa" (Преминуо је Миклош Самош, власник посластичарнице „Русвурм“). Ако посматра овај свет однекуд, вероватно му је изузетно драго што је у последњим вестима о њему управо тако именован. Наиме, иронијом живота, преминуо је истог дана, када је будимска посластичарница, која је деценијама била у његовом власништву, од стране локалних власти у 1. кварту Будимпеште, после вишегодишње борбе, одузета.

„Шта је било претходно? Не јуче, не прекјуче. У претходном животу. Изненађује што о томе говорим? … Мало је оних који чувају неке трагове таквих успомена…” (Миклош Самош: Марципан – царство мога оца). Вођен његовим мислима, на основу његовог романа као и разговора са њим замишљам какве успомене може да понесе са собом из овог живота: мали бицикл који је добио од оца, историју једне фамилије са сећањима предака и потомака, марципан – руже из мале кухиње, укус кремпите у Русвурму.

Немогуће је живети у Мађарској, а не знати о чувеној породици Самош. То презиме нам се урезало у колективну свест: десетак милиона нас, који живимо у овој малој држави, као по некој врсти Павловог рефлекса, у секунди осећамо у исти укус марципана у устима када чујемо реч „Самош“.

Мада ова славна породица није у „центру” збивања у српској заједници у Мађарској, њихова прича је ипак неспорно, аутентично наша: како је у Сентандреји Младен Савић постао Маћаш Самош, како се породица пресељавала из Табана у Сентандреју, сећања на стару мајку, као и на Тихомира Вујичића, који је свирао на Старој води. Све те успомене је Миклош Самош сачувао од заборава у свом роману „Марципан – царство мога оца”.

У Мађарској, ићи у посластичарницу је део грађанске културе. То код нас није само место где се једе слатко. То је место сусрета, разговора. Луксуз, који дозвољава себи скоро сваки човек: ако и немам пара, па макар да уђем у посластичарницу и да се засладим једним мињоном.

Као што је место култно, тако су и посластице, које се продају у њему: добош торта, кремеш, естерхази... све су то слатке, живе успомене нама свима добро познатог миљеа.

Самош је био поносан Србин, међутим, то га није спречило да буде и успешан Мађар, штавише: чувар старих мађарских посластица. Чувао је оригиналне рецепте свог оца, Маћаша (Младена) Самоша, а и других старих велемајстора заната. У његовим посластичарницама су се слаткиши и торте обавезно припремали на традиционалан начин. 

Ја нисам љубитељ слаткиша. Последња успомена из тог света ми је била, када сам још као мали отишао са бабом и са дедом у посластичарницу, и са врха воћне корпице појео само малине и грожђе. Док је деда јео марципан кроз два залогаја је увек рекао: и Самоши, који праве најбољи марципан на свету су Срби! Они су се некада звали Савићи.

Ја тада нисам превише обраћао пажњу на то – за њега су сви били Срби. Тако се тајно гради у дечијој подсвести национални идентитет...

После, када сам постао водич, често сам водио туристе на Будим. „Видите ово су ту Рибарски бастиони, ово је Трг Светог тројства, а ово је Русвурм, где је краљица Елизабета, звана „Сиси” волела да једе кремпите. Власник посластичарнице је човек српског порекла, Самош. Ко хоће да уђе и да проба, нека тражи кремеш, овде је најбољи.“

И тако, сваки пут махинално понављајући ту причу једном приликом сам схватио значење мојих речи: овде је јела краљица Елизабета, овде је најбољи „кремеш”.  Одлучио сам, да мада не волим посластице, ипак ћу пробати. Ако је ваљало краљици, можда ће и мени. Био је то доживљај за памћење.

Сам Русвурм је био, какав и господин Самош. Један од последњих бастиона минулих времена, последњи сведок постојања грађанске Будимпеште. Унутра је био аутентичан ентеријер са култним дрвеним намештајем, и мада је била огромна гужва од страних туриста који су се често смењивали, некако је човек ипак могао да осети дух некадашњих посластичарница, па макар и на пет минута. Данас, ретко који угоститељски објекат може да одоли зову нових времена, но Русвурм господина Самоша је био изузетак: већина рецепата је била наследство његовог оца, легендарног Маћаша (Младена) Самоша, Миклош их ништа их није дао мењати.

У Српском венцу сваке године обележавамо Дан мађарске културе, када представљамо оне вредности, које спајају српски и мађарски свет. Ове године игром судбине позвали смо господина Самоша, да тог дана представи себе, историју своје славне породице, а и оно, што је знало више говорити о њему од њега самога: традиционалне „Самош” посластице из Русвурма.

На наш позив се одмах одазвао, шта више, обрадовао се. Већ сам преко телефона осећао, да је реч о веома интересантном човеку, који се поноси својим српским пореклом. Посебно се обрадовао, што смо позвали на отварање и нашу певачицу народне музике Бранку Башић, која му је вероватно чак и даљи род.

Рекли смо му да бисмо желели да наручимо из Русвурма разне аутентичне торте за ову прилику. Махнуо је и рекао: „Само се ви ништа не секирајте, колачи су моја брига”. И тако је и било. На приредбу донео је са собом у поклон свакаквих колача: „Добош” торте, кремпите, „Естерхази”. И то у таквим количинама, да би сигурно остало за сваког нашег госта. „Чуда не постоје? Постоје. Поготово када их сами видимо, доживимо. С друге стране их не примећујемо. Не видимо их иако су видљива.”

Из разговора са њим, сазнали смо да сличне гестове неретко чини: сећавши се одакле је кренуо – малог бицикла, који му је поклонио отац, а и вечите борбе за успех – често је изненадио своје окружење необично великодушним даровима: једној својој колегиници, која је радила за њега је купио аутомобил, а својој родбини у Вилању читав један пансион, који им је обезбедио егзистенцију.

Био је човек, који је заиста живео по правилу – боље дати, но добити – и о томе нам је причао, као о свом највећем успеху. Учинило ми се, да Он воли да има, да би могао дати. Упознао сам га као некога, ко има огромну жељу да га воле, а оно што је можда још битније: да утиче. Да не оставља свет таквим, каквим га је нашао. Није био од оних успешних људи, који тајну свог успеха скривају као змија ноге. Желео је да помогне и другима у проналажењу њихових успеха. У разговору са публиком нам је и открио једну од својих тајни:

”Увек вреди покушати, можда је баш последњи кључ бити онај, који ће отворити врата.”

Ова реченица нас води у далеку прошлост, када је Миклош Самош са својим оцем ручно радио марципан – руже у малој кухињи њиховог стана. Између осталог тада је научио, да нема предаје. Да чак иако се у датом тренутку рат чини изгубљеним, сутрашњи дан увек може да донесе изненадни успех. Можда и већи, него што смо ми сами себи зацртали. О њему као предузетнику, посластичару ће још писати многи. Свако ће имати мишљење о томе, ко је био у праву у дугогодишњем судском спору око Русвурма и Короне. Зашто се овако десило и да ли је могло другачије. Питања остају заувек отворена.

Међутим, ја бих се опростио од Миклоша Самоша, као од духовног бића, једним цитатом из његовог романа:

„Како је почело? Тамо, у другом постојању, у оном правом, догодио се неочекивани преокрет на који нисам рачунао (…) Мој пратилац ми тада рече: Донесена је одлука да се поново мораш вратити (…) Зато што се још ипак ниси потпуно излечио (…) Лебдео сам на површини плавог океана. Потом сам се сурвао у мрак ништавила. Родио сам се.”

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

Митар Мирко Кркељић