Данас је Светски дан књиге

Велике мисли су нам потребне да бисмо се борили против лажи, јер као што је тврдио Балзак, „кад бисмо знали страхоте лажи, прогнали бисмо је огњем пре него друге злочине”, затим против зла, неправде...

Лаж је религија робова и господара. Истина је бог слободног човека. Ова мисао руског писца Максима Горког која нам говори о сржи нашег постојања уписана је у вечне истине, оне које опстају као такве, упркос томе што се свет мења. Лепе и истините мисли, базиране на оштроумности и племенитости, увек су биле потребне, али можда су данас, у време осиромашене комуникације, још потребније да не бисмо запоставили свој дух, јер дух нас, како је тврдио Сенека, чини племенитим, а не порекло. Велике мисли су нам потребне и да бисмо се борили против лажи, јер као што је тврдио Балзак, „кад бисмо знали страхоте лажи, прогнали бисмо је огњем пре него друге злочине”, затим против зла, неправде...

Да је свет пун зла, тужбалица је стара колико историја човечанства, рекао је Кант. Да је пун неправде такође је стара истина. И опасна, јер као што је рекао Монтескје, „неправда учињена једном једином човеку претња је свима”. Већину истина о човеку и друштву већ су написали класици и зато их треба увек изнова читати. Још је Монтескје, говорећи о власти, рекао: „Ко хоће да управља људима, не сме их терати пред собом, већ треба да иде за њима”, Гете је упозорио да „за стадо не може бити добро ако му је пастир овца”, а Шекспир да „власт заснована на страху није сигурна: страх се повремено претвара у мржњу”. Говорећи о правди, Иго је написао: „Права правда је чиста савест”, док је Гете, говорећи о револуцији, упозоравао: „Законодавци или револуционари који обећавају потпуну једнакост и слободу, или су утопијски сањари или варалице.”

То што нам се чини да су класици већ све рекли, међутим, не значи да треба читати само њих. Ту су и савремени писци који нам предочавају те исте истине, изроњене из времена у коме живимо и које препознајемо као сопствено окружење. Још је Балзак за своје време рекао: „Данас писац замењује свештеника... он теши, осуђује, пророкује. Његов глас не одјекује у броду цркве већ се громогласно разлеже с једног на други крај света.”

Стасала је армија нoвих писаца у целом свету, чија се проза, захваљујући све динамичнијем превођењу, управо разлеже с једног на други крај света. Можда не громогласно као у Балзаково време, с обзиром на законитости потрошачког друштва које нас управо громогласно затрпава јефтином забавом, али међу људима који читају књиге тај израз се може употребити, тим пре што интересовање за књиге не само да не јењава што су многи прогнозирали – већ расте. Истраживања уочи Светског дана књиге (који се сваке године обележава 23. априла) показују глобални раст тржишта књига за 2,2 одсто годишње од 2022.

Сви се сећамо великог интересовања за Хан Канг, јужнокорејску књижевницу, добитницу Нобелове награде 2024, чија се проза суочава са историјским траумама и чију актуелност су дешавања у Јужној Кореји само појачала. Уз Кнаусгора, Уелбека и још неке савремене писце који су данас веома популарни и читани, поменимо такође веома популарну Сали Руни, младу ирску књижевницу познату и по великој друштвеној ангажованости, која сматра да је капитализам какав сада познајемо једноставно неспојив са наставком људског живота на земљи. Сали Руни пише о младој генерацији, њени јунаци су у просеку тридесетогодишњаци који зарађују за живот, живе у изнајмљеним становима и боре се да постигну емоционалну стабилност. Нашој читалачкој публици је откриће био и Пол Линч са романом „Пророкова песма”, добитник Букерове награде, који пише о репресији власти над онима који су се побунили, што више није ексклузивна тема ни Ирске нити било које друге државе, већ глобални проблем сваке. У групу ових нових гласова свакако спада и сенегалски писац који живи у Паризу Мохамед Мбугар Сар, добитник Гонкурове награде, са романом „Најскровитији спомен људи”, у којем радикално истражује наслеђе колонијализма и на чијим страницама се бунт против власти у Сенегалу нимало не разликује од оног, на пример, у Турској или Србији.

Савремени писци сагледавају друштво данашњим очима и искуством. Ослањајући се на све оно што су научили о књижевности, пружају нам увид у данашњи свет, говоре о нашим проблемима који су постали толико универзални да се пред њима бришу све границе. Зато данас треба читати књиге, и старе и нове, више него икада, јер захваљујући њима видимо да нисмо сами са својим проблемима и лакше долазимо до онога што је још давно рекао Толстој: „Ако можеш да се узнесеш духом изнад простора и времена, онда се у сваком тренутку налазиш у вечности.”

Гордана Поповић (Политика)