Добрила Боројевић: Кофери пуни шкољки

Још памтим те непоновљиве мирисе детињства и сласт дугих врелих лета, која нису престала да ме греју ни када заледи градска зима и зафијуче кошава. И данас пале моја непца слатки сокови зрелих воћки и распуклих лубеница и блистају ти давни, једноставни дани среће, као најфиније избрушени облуци са плажа јужног Јадрана, које понекад протрљам, па отпловим и одсањам.

Дуга лета нашег детињства почињала су првим јунским врелинама и фотографисањем целог разреда на крају школске године, најављујући сунчане дане распуста и летовања, припреме за путовања, која као да се неће завршити школским звоном бескрајно далеког првог септембра.

Била су то лета када су комшије дуго седеле у парку невољно се враћајући у вреле станове тек када осете благу свежину, а деца могла да напољу остану много дуже него школских дана. Били су то дани када нико није баш тачно знао који је датум, јер су годишњи одмори били у пуном јеку, а температуру ваздуха, верујем, нико, осим Хидрометеоролошког завода, није ни мерио. Или нико није хајао за њу. Лета су мирисала на лубенице и грожђе, на со са јадранских плажа и „Копертон“, на авантуру и возове. Хладили смо се сладоледима и покојим вентилатором.

Када би у три поподне изашао с посла, отац би ме, након ручка, водио на Аду Циганлију и учио да пливам. Била сам сасвим мала, али се сећам речне обале која још увек није била сасвим уређена. Хватали смо "боју" пред одлазак на море и планирали летовање које смо сањали читаве зиме. Никоме нисмо говорили, али смо већ паковали маску за роњење, јапанке и пешкире, сањајући о томе како ћемо изронити јежеве и шкољке, скупљати облутке и хранити корњаче. Ја сам желела да видим беле локвање и жуте лопоче који прекрију Скадарско језеро и лењо се љуљушкају на површини, а мој је отац посећивао старе пријатеље у Боки. Бројали смо тунеле на прузи од Београда до Бара, пили воду с Иванових корита и прстима јели пршут и сир. Укрцавали смо се на велики брод и пловили дуж Јадранске обале, обилазили Корнате и купали се на скривеним плажама обраслим дивљим наром и агавама. Скупљала сам беле шкољкице с улцињског песка и лепила их у неку врсту споменара, баш тамо где се слатка вода зелене Бојане меша с плавом јадранском.

Покушавала сам да залечим одрана колена и усне испуцале од сунца пре повратка кући, али је отац увек добијао грдњу од моје мајке која нас је увек изнова питала: зашто не летујемо као сав нормалан свет? А ми смо долазили с коферима пуним песка и каменчића, јежевих кућица и расутих шкољки, које и данас вире из мојих кутијица за накит. Има их с различитих плажа и различитих меридијана, али ја тачно знам оне са незаборавних летовања с оцем на мору.

Још чувам избледелу и испресавијану мапу Јадранске обале, коју је Војно-географски институт у којем је био запослен мој отац, израдио. Повлачили смо оловком линије од једног до другог острва и оцртавали нашу путању. Обележили смо врх Ловћена, баш као и правац ка Плитвицама, када се из Сплита упутимо у залеђе и татин завичај, да потражимо освежење у долини зелене Уне и густим крајишким шумама. Тамо су опојно мирисале цикламе, баш као нигде. Мамиле су ме својим љупким главицама и љубичастом бојом кроз једро зелено лишће у сенци високог дрвећа. Брала сам прегрште циклама и журила да их ставим у стаклене тегле на полицама мојих рођака, а неке носила за Београд, као посебан дар.

Још памтим те непоновљиве мирисе детињства и сласт дугих врелих лета, која нису престала да ме греју ни када заледи градска зима и зафијуче кошава. Још пале моја непца слатки сокови зрелих воћки и распуклих лубеница, и још блистају ти давни једноставни дани среће, као најфиније избрушени облуци са плажа јужног Јадрана, које понекад протрљам, па отпловим и одсањам.