Др Татјана Адамовић, дефектолог: Превелика изложеност дигиталним уређајима није безазлена

Од пре две године у Српском образовном центру „Никола Тесла” у Будимпешти, са децом ради и Татјана Адамовић, доктор наука, дипломирани дефектолог – логопед. Говорно-језички поремећаји код деце су у великом порасту, с тим што су данас људи просвећенији, информације су им постале лако доступне захваљујући интернету, тако да су у ситуацији да лакше препознају проблем код свога детета и на време се обрате стручњаку, каже наша саговорница.

Рад са децом са сметњама у развоју говора и језика има велики значај како за дете, тако и за његову породицу, образовни систем и ширу друштвену заједницу. Сметње у говору могу знатно утицати на дететов целокупан развој – емоционални, социјални, когнитивни и образовни. Рани почетак третмана и мултидисциплинарни пруступ значајно повећавају шансе за успешну рехабилитацију и пуну интеграцију детета у друшво. Данас школе запошљавају логопеде због њихове кључне улоге за подршку деци са тешкоћама у развоју говора, језика, понашања и учења.

Од пре две године у Српском образовном центру „Никола Тесла” у Будимпешти, децом се бави др сц. Татјана Адамовић, дипломирани дефектолог – логопед са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду. Магистирирала је и докторирала на Универзитету у Београду, на мултидисциплинарним студијама при, Смер неуронауке.

Са госпођом Адамовић разговарали смо у њеном кабинету, који одише топлином и пријатним амбијентом, обогаћеним цвећем топле жуте боје. Сачекала нас је расположена и насмејана.

Шта сте постигли својим стручним усавршавањем?

Желела сам да направим нужну противтежу специјализацији, која омеђава научну дисциплину. И дефектологија и логопедија су научне дисциплине које се преплићу и у себе уплићу многе друге науке. Препознала сам да ће ми та мултидисциплинарност помоћи да се развијам и као научник и као клиничар.

Где сте започели своју каријеру?

Професионалну у научну каријеру у области логопедије сам започела у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора „Ђорђе Костић” у Београду, где сам провела двадесет и две године. Најпре сам радила као логопед аудиолингвиста на дијагностици и терапији, а после магистрата и доктората била сам укључена и у рад Института за унапређење животних активности. Ова установа је настала као развојно истраживачка јединица Института „Ђорђе Костић”, преко које су се реализовали национални пројекти Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије. Преко двадест година сам била званични учесник у пројектима Министарства и бавила се интердисциплинарним истраживањима квалитета вербалне комуникације. Као клиничар логопед радила сам са свим врстама говорно-језичких поремећаја, са децом која имају оштећење слуха, понашања, пажње и концентрације, муцањем, артикулацијом, као и потпуним изостанком говора и језика. Заступљен је био узраст детета од рођења, па све до касног школског узраста.

Да ли су ове појаве код деце урођене или се стичу?

Постоје деца која имају генетску предиспозицују, која може али и не мора да се испољи, уколико се на адекватан начин стимулативно ради са дететом. Постоје говорно-језички поремећаји који се могу стећи услед социјалне депривираности, претеране изложености дигиталним уређајима или због неправовременог препознавања постојања проблема.

Да ли су појаве ових поремећаја код деце честе?

Говорно-језички поремећаји су у великом порасту, може се рећи да је ова појава здравствено-јавна проблематика која се појављује у модерном друштву. Међутим, данас су људи просвећенији, информације су им постале лако доступне захваљујући интернету, тако да су у ситуацији да лакше препознају проблем код свога детета и на време се обрате стручњаку.

Који су још узроци пораста броја говорно-језичких поремећаја код деце?

Осим ризикофактора који се могу јавити током трудноће, порођаја или у периоду новорођенчета, пораст броја неуролошких поремећаја код деце такође може условити застој у развоју говора и језика. Истовремено, у узрочне факторе могу се убројати социо економски фактори, као што су стресне ситуације у породици, или недовољна говорно-језичка стимулација од стране родитеља, односно старатеља.

Сведочимо порасту броја деце са аутизмом на глобалном нивоу. Како ћемо га препознати и који су први кораци које би требало да предузмемо?

Нажалост, потпуно сте у праву. Све је више деце са первазивним, односно развојним поремећајима из аутистичног спектра. Клиничку слику аутизма карактерише тријас симптома, као што су изостанак говора, изостанак контакта очи у очи и незаинтересованост за социјалним контактом. Међутим, ако се познају стандардне норме нормалног психофизиолошког развоја код деце, онда се аутизам, односно аутистични елементи могу препознати већ у веома раном узрасту. Изостанак осмеха и контакта очима код бебе старе шест месеци, први је сигнал упозорења. Наравно, не можемо аутизам са сигурношћу тада дијагностиковати, али нам упозорење указује да морамо повести рачуна о развоју таквог детета. Први корак је да се одмах обратите стручњаку како би стимулативни третман могао што пре да отпочне.

Који су нормативи нормалног говорно-језичког развоја код деце? 

Са навршених годину дана дете би требало да проговори када и прохода. Под проговарањем се у овој фази мисли на употребу прве смислене речи. До узраста од осамнаест месеци дете би требало да има вокабулар од 20 речи, који ће се убрзо увећати на 50, да би двогодишњак располагао фондом од око 300 речи уз употребу просте реченице. Са три године дете већ може функционалним говором да објасни своје мисли располажући вокабуларом од 900 до 1000 речи. На овом узрасту се толеришу неправилан изговор одређених гласова и одсуство одређених граматичких категорија. Са четири године дете барата речником од 1500 до 2000 речи и у могућности је да преприча кратку причу. Са пет година, дете има говор одрасле особе по свим параметрима, с тим што наставља да богати свој вокабулар. Уколико знамо стандарде, знаћемо где дете одступа и шта код њега изостаје.

Како би требало да реагују родитељи ако примете нека одступања?

Препоручује се да се одмах јаве стручњаку, јер ће мање времена бити потребно да дете све надокнади и буде у складу са својим вршњачким узрастом. У пракси се, нажалост, често дешава да се изгуби драгоцено време за стимулацију од момента када се запази проблем, до момента обраћања стручњаку. На проблем код детета такође могу указати и педијатри, васпитачи, као и учитељи у школском узрасту. У последње две деценије пораст деце са развојним проблемима је прерастао у епидемију.

Да ли двојезичност може да утуче на сметње у говору?

Данас је честа појава да деца одрастају у двојезичним и вишејезичним срединама. У којој мери ће се то одразити на развој говора код детета, дугогодишње клиничко искуство ми говори да све зависи од индивидуалног потенцијала и капацитета детета. Нека деца могу да усвајају паралелно оба језика, док код друге то не иде баш лако. Евентуалне тешкоће се огледају у непроговарању поједине деце на време, док се код неке деце јавља дисфлуентан говор, односно муцање. У оваквим случајевима, дете би требало најпре да проговори само један језик, а затим ће лако научити други, као било који страни језик. Неважно је који ће језик дете прво проговорити, битно је да се активира мождана зона задужена за говор. Родитељи често, у жељи да њихово дете савлада што више језика, несвесно га форсирају, уместо да прате динамику његовог индивидуалног развоја. Код деце код које се примети успорен говорно-језички развој, а која одрастају у билингвалној средини, веома је важно спровести адекватан диференцијално дијагностички поступак, како би се проверило да ли је дете у својим говорним вештинама подједнако лоше, односно подјенднако добро у оба језика.

Да ли су деца свесна својих говорно-језичких проблема?

На срећу, на најранијем узрасту, до друге године, деца још увек не освесте свој проблем. Управо због тога је од кључног значаја да се родитељи обрате стручњаку у овој фази. Са почетком социјализације, када дете почиње да комуницира унутар своје вршњачке групе, веома брзо постаје свесно своје недовољно развијене вештине, што ће резултирати појавом моторног немира у његовом понашању. Уколико се дете правовремено одведе логопеду, на основу дијагностичког тестирања, утврдиће се колико дете касни у односу на свој хронолошки узраст.

Колико је важна улога родитеља као сарадника у логопедском третману? 

Могу рећи, да је сарадња родитеља готово једнако важна као и улога стручњака у логопедском третману. Саветодавни рад и обука родитеља на који начин ће вежбати са дететом у кућним условима, ће у великој мери утицати на динамику напретка детета. Потпуни ефекат логопедског третмана се огледа у континуираној говорно-језичкој стимулацији. Стручњак ће, такође, упутити родитеље како да реагују у случају да примете да њихов малишан муца. Код 30 посто деце, на узрасту између друге и треће године, може се јавити такозвано физиолошко муцање. Важно је нагласити да ово муцање није патолошко, него се неретко дешава код интелигентније деце, код које когнитивни развој иде убрзано, а говорни апарат још увек није довољно зрео да би могао да испрати бујицу нових мисли. У оваквим случајевима родитељ или васпитач ће бити саветован од стране логопеда да оваква застајкивања у говору циљано игнорише и допусти детету довољно времена да изговори то што жели. Ова фаза код деце може да траје од месец дана до неколико месеци. Поента је да дете у овој фази не освести да има проблем. У супротном, физиолошко муцање може прерасти у облик примарног муцања, када ће детету већ бити неопходан циљани логопедски третман. Физиолошко муцање може да се јави и код старије деце која касне у говорно-језичком развоју, а код које, као резултат стимулативног третмана, дође до наглог проговарања и експанзије речника.

Са чиме се логопед најчешће сусреће код деце школског узраста?

Ако се у предшколском периоду не примете проблеми, они се идентификују тек у школском узрасту, када се дете суочи са тешкоћама у усвајању специфичних школских вештина. Овде се превасходно мисли на проблеме у савладавању техника читања и писања. Када родитељ примети да довољна вежба код куће и адекватна стимулација учитеља не дају резултат, уплаши се јер одмах помисли да његово дете има дислексију или дисграфију. Међутим, код највећег процента ове деце не ради се о постојању праве дислексије или дисграфије, већ о недовољној извежбаности техника читања и писања. По правилу, дијагноза дислексије и дисграфије не би требало да се поставља пре трећег разреда основне школе, како би се детету у односу не његов индивидуални развој, оставило довољно времена да развије ове вештине. Дете које се суочава са оваквим проблемима, већ почиње да се упоређује са својим вршњацима који немају оваквих тешкоћа и његово незадовољство се испољава кроз несташлуке и хиперактивност. Често се ова деца карактеришу као лења, мање интелигентна, неваспитана, што додатно утиче на испољавање лошег понашања од стране детета.

Које функције су основ за овладавање техникама читања и писања?

То су тзв. субјезичке функције – предчиталачке и предписалачке функције, које као предуслов морају да буду развијене, да би биле добар темељ за овладавање техникама читања, писања и рачунања. У субјезичке функције спада и аудитивна перцепција, која подразумева способност детета да разликује гласовне звукове. Ако не може да их разликује, неће моћи ни да их препозна у току читања, а такође ни приликом писања. Следећа субјезичка функција је фонолошка свесност, односно способност да дете схвати да је реч састављена од гласова. Ова способност се очекује од петогодишњака. Затим, видна перцепција, када дете разликује облике, величине, када има просторну и временску оријентацију. Такође, добро развијено краткорочно и дугорочно памћење, које ће бити основ за радну меморију.

Чиме бисте заокружили овај наш разговор?

Драгоценост ране интервенције је незаменљива, јер је у периоду од друге до четврте године пластичност мозга детета таква да је тада дете највише способно да надокнади пропуштено. Да би се овај ефекат постигао јако је важно да педијатри, васпитачи и учитељи умеју да препознају ову проблематику и на време дете упуте логопеду. У складу са овим, организују се акредитовани програми мултидисциплинарног карактера за едукацију. На крају желим да нагласим да ће логопедски третман временски трајати онолико, колико дете касни за својим вршњачким узрастом, да би у одређеној развојној етапи достигло циљ. Никада не треба одустати.

Разговор водила: Катарина Павловић Бачи