Др Јованка Ластић: Где смо, шта је иза нас и шта нас иза угла чека

Гошћа у нашој рубрици "Интервју" је др Јованка Ластић, председница Самоуправе Срба у Мађарској (ССМ), коју смо замолили да се за СНН осврне најпре на атмосферу која је претходила прошлогодишњим народносним изборима, а затим да нам детаљније представи планове новог руководства ССМ за предстојећи период.

Прошло је много времена од када сте дали свој последњи интервју за "Српске недељне новине". Изабрани сте на функцију председнице ССМ пре око пола године, а у међувремену смо ми, Срби из Мађарске, имали прилике да читамо ваше интервјуе у листу „Православље”, часопису Српске православне цркве, и у београдској „Политици”, где сте „отворили душу” нашем колеги новинару Драгану Јаковљевићу и без увијања говорили о изузетно прљавој кампањи која је против вас вођена у предизборном периоду. Почнимо, дакле, разговор с периодом који је иза нас. Шта је помогло да Вас ти напади не сломе, него да наставите да се борите и на крају – победите на изборима?

Мотивација је врло јака кад се човеку деси нешто толико подмукло и негативно као што се мени десило крајем 2023. године. Из ведра неба, након веома успешна, скоро три мандата на челу Српског образовног центра „Никола Тесла”, без неког ваљаног образложења, смењена сам, усред школске године, пола године пре истека мандата. То је, из стручног аспекта, нешто што је тешко објаснити – који је био разлог за то?

Наравно, то је деловало и на функционисање целе установе, на колеге педагоге, на децу и на њихове родитеље. Био је то један трауматичан период који је требало, што кажу млади, „хендловати” у глави и у души. Трудила сам се да се повучем из целе приче, да будем што мање присутна у заједници, како бих имала времена да то „сварим” и да некако ставим све на своје место.

Наравно, помогло ми је и то што сам добила огромну подршку од многих људи, чак и од оних који се можда и нису слагали са начином на који сам водила школу. Прилазили су ми и говорили: мање-више смењивање са позиције руководиоца, али начин на који је све то изведено – због тога су многи били револтирани и са тим се многи нису слагали. Добила сам веома позитивне поруке да треба да истрајем и наставим.

Сама чињеница да сам остала да радим у школи и да сам прихватила посао ноћног дежурног васпитача у Ученичком дому у улици Рожа, такође је помогла у тој причи. На неки начин, остала сам у школи – нисам је напустила, али сам истовремено била мање видљива, нисам била у сталном контакту са колегама и децом. С једне стране сам желела да заштитим себе од непријатних ситуација и разговора, а с друге стране сам желела да заштитим и људе око себе – у смислу: да ли смеју да ми приђу, да ли смеју да ми се јаве, да ли смеју да ступе у разговор са мном. Нови руководећи тим, на челу са бившим руководством Самоуправе Срба у Мађарској, буквално је прогонио људе који су се јавно и позитивно изјашњавали о мени. Не само у школи, већ и ван ње.

Одговор на део вашег питања, који се односи на прљаву кампању је веома комплексан – ја сам се питала зашто се то дешава сада, а није се дешавало раније. Онда сам схватила да је разлог у томе што су се у ових пет година, од 2019. када су били последњи избори, дигитална технологија и интернет мреже до те мере прошириле да је коришћење свих тих алата постало свакодневно и масовно. Оно што је пре пет, десет или петнаест година стизало само до неколицине људи, сада – када се објави на Фејсбуку – може да види милионска публика, ако је заинтересована.

И то је, по мени, најпрљавији део кампање – коришћење лажних Фејсбук профила преко којих су пуштане информације у етар које не могу да се провере: ни да ли су тачне, ни ко је то поставио.

Након избора били смо у полицијској станици Петог кварта, где смо желели да поднесемо кривичну пријаву због тих написа на лажним Фејсбук профилима. Међутим, тамо су нам рекли да је то толико комплексан процес – да се дође до податка са које је ИП адресе нешто објављено и ко је то био – да, практично, нема ефекта. Пиши пропало.

Шта вас је у том протеклом периоду највише заболело? Губитак функције директора, кривичне пријаве, анонимни напади или губитак неких људи, којима сте веровали?

Пре свега, ово последње. За једну ствар је овај период био изузетно добар за мене –испоставило се ко су ми прави пријатељи, а ко су били они који су се дружили са мном само из интереса и представљали се као пријатељи. Претварали су се да су нешто што, у ствари, нису.

А друга ствар – многи знају да сам ја свој радни век започела као лекар, као хирург, ортопед специјалиста. Када сам завршила докторске студије и када је требало да изаберем да ли ћу остати у медицини или прећи у школу у пуном радном односу – ја сам изабрала школу. Да сам гледала искључиво материјалне интересе, остала бих у медицини. Међутим, имала сам једну унутрашњу мотивацију. Ја сам ишла у ту школу. Моја мајка је радила у тој школи. И цела моја породица је везана за ту институцију. Када размислим – од 1967. године долазим у ту зграду, јер сам тада кренула у први разред – е, од тада је већ доста деценија прошло. Ја директорску функцију никада нисам доживљавала као нешто посебно. И као лекар сам имала висок друштвени углед. Та функција је за мене била средство да остварим неке циљеве за које сам веровала да ће користити целој српској заједници.

Можда неко мисли да је све то требало радити другачије. Али, мени се чини да је све што се десило за време мог директоровања донело много доброг. Број ђака се повећао, што је аутоматски повећало и број запослених. Са сарадницима сам успела да изградим регионално препознатљив бренд. Када у Србији споменете српску заједницу у Мађарској, од десет људи, седам ће прво помислити на Српски образовни центар „Никола Тесла”. А од тих седам, можда пет ће се сетити и мог имена, јер је било везано за ту установу. Ко год је од високих српских функционера био у званичној посети Мађарској, у оквиру свог службеног програма посетио је школу – и имао је шта да види: насмејану, задовољну децу и радну атмосферу. Због свега наведеног, смета ми, што је против мене, по мом мишљењу безразложно, поднета кривична пријава због проневере новца и фалсификовања документа. Процес је у току, надам се да ће правда бити задовољена, али нарушавање мог угледа, упркос силним одликовањима које сам добила, постоји.

Оно што ме је највише заболело јесте што су ме издали људи који су ми били блиски. Људи који су долазили у моју кућу, седели за мојим столом, јели из мог тањира – и нису нашли за сходно да, бар толико буду коректни да кажу: „Еј, слушај, ја ћу то урадити.”

Петнаестак успешних година на челу СОЦ „Никола Тесла” стоји иза мене, то су најбоље године мог живота које сам посветила школи. Имам 64 године, а у овим годинама човек више не жели да мења и осваја свет. Треба да завршим што сам започела и ја полако одлазим.

Да ли сте преиспитивали себе, у смислу: има ли нешто у чему сам ја погрешила? Шта сте из тог периода извукли као поуку за будућност?

Свакако сам имала времена да размишљам и преиспитам се, да размислим о ономе што се догодило. Првих неколико месеци након смене било је веома тешко за мене. Седела сам код куће и размишљала – где сам погрешила, шта сам требала другачије да урадим. Што се тиче стручних одлука, мислим да су објективни параметри потврдили да је било исправно што се школа отворила према матици, односно према српским заједницама у окружењу. У школу нису долазила само деца из Србије. Међутим, што се тиче техничких и кадровских одлука – можда сам у том периоду имала неке погрешне процене. Често човек није у прилици да бира најбољу опцију, већ бира од онога што му је на располагању, најмање лошу опцију. А пред крај, можда сам у комуникацији правила грешке – вероватно сам се већ помало и истрошила, у смислу да сам имала мање стрпљења за свакодневне проблеме или за хитне одлуке које су морале брзо да се донесу.

У таквим ситуацијама сам, можда и исхитрено, доносила неке одлуке. Али, мислим да у мени постоји способност да, ако погрешим, умем да признам. Ја, кад легнем да спавам, имам оних пет–десет минута, кад се већ спуштам у алфа стање, али још нисам заспала – тада вршим своју дневну рекапитулацију. Ако сам нешто погрешила, већ тада увече постанем свесна, и кажем себи: „Е, ово си данас лоше одрадила.”

Али, мислим да неке кључне грешке или правне пропусте, рецимо нешто због чега би требало поднети кривичну пријаву против мене – због проневере новца и фалсификовања докумената – што је претходно руководство Самоуправе Срба у Мађарској учинило у јулу прошле године, када су избори већ били окончани, такве ствари, сигурно нисам радила. Што се тиче грешака којих је сигурно било, оне су чињене увек у контексту намере да се заштите интереси институције, никада није било неких свесних, погрешних замисли, на то нисам ни помишљала, међутим сигурно је да је ауторефлексија увек важна.

Да ли су ране макар делимично залечене, да ли је тај гнусан период у историји наше заједнице, коначно, иза нас, или напади још увек трају? Када ће бити тренутак, када ћете моћи мирне душе да изјавите – што је било, било је, остављамо прошлост иза себе и бавимо се будућношћу?

То би било веома добро – кад би могло да се каже. И било би добро да до тог тренутка што пре дође. Међутим, на основу искуства са три или четири скупштинске седнице које смо до сада имали, морам да констатујем да тзв. опозиција... Ја не волим када нас третирају као странке, јер ми у суштини нисмо странке – ми смо једна заједница. Али они се понашају као да су посланичка група, тај савез 5-6 цивилних удружења која су на изборе изашла под називом „Круг”, понаша се као да је изборна кампања још увек у току. Нон-стоп се појављују неке сумње, неке претње, напади... А у суштини – да би дошло до консолидације, потребне су две стране. Једна страна није довољна.

А ја бих ту поставила једно питање: Коме је интересу да се нека врста тензије или напетости одржи или можда и поспешује у нашој српској заједници? Нама који смо тренутно у позицији сигурно није, преузели смо одговорност за руковођење и желимо да радимо у интересу заједнице мирно и сталожено, да се докажемо и да потврдимо да смо добар избор.

Међутим „опозиција” има супротан интерес, да се та неповољна тензија одржи и да се она друга страна оптужује и за оне грешке и пропусте за које уопште није одговорна. Ипак требало би да постоји једна црвена линија у тим деструктивним тежњама, преко које не би требало прећи, јер смо сви ми делегирани у Скупштину да бисмо радили у интересу српске заједнице. Када ће доћи тај тренутак – као што сам малопре рекла – зависи од обе стране.

Била је једна веома занимљива ситуација на последњој скупштини: један од посланика из те опције изразио је незадовољство, када смо им понудили могућност да дају своје предлоге, наводећи да ако су ти предлози у реду, ми ћемо их прихватити.

Он је имао примедбу: „Па нема смисла давати предлоге, јер ваша већина од осам посланика ништа не изгласа.” А ја сам му рекла: „Добродошли у клуб.” Јер сам то исто осећала на својој кожи претходне две, три године. Шта год да сам покушала – без икаквог објективног разматрања било је одбијено. Значи – потребна је конструктивност са обе стране да би се ствари консолидовале.

Ако они предложе неку добру, конструктивну идеју, Ви ћете је размотрити и нећете је одбити само зато што долази „са друге стране”?

Апсолутно. То је одмах на седници рекао и потпредседник Андрија Роцков – ако је нешто добро, ако служи бољитку свих нас, зашто то не бисмо изгласали? Значи, ништа ту није спорно. Од руководилаца на челу институција, које је поставио претходни естаблишмент – од њих сам очекивала бар један ниво коректне сарадње и конструктивности. Заједнички интерес је да се воде и новине, и школа, и позориште, и Културни центар „Српски венац”. Али и ту смо имали једну врло незгодну ситуацију, не код свих, али код појединих институција. На пример: ево, ви данас седите ту са мном након шест месеци од мог избора. А за мене би било најлогичније да главни уредник „Српских недељних новина”, које у потпуности финансира Самоуправа Срба у Мађарској, када се изабере нови председник за наредних пет година – направи један озбиљан интервју са њим, као што сада ви радите, и објави га у новинама. До данашњег дана, бивши главни уредник није нашао за сходно да то уради.

Значи, та коректност и конструктивност нису постојале. А то је дугорочно неповољно – не за мене, као појединца, него за целу заједницу. Мислим да треба да буде јасно – у многим ситуацијама односи нису равноправни. То су односи подређених и надређених, као што је то свуда у свету. А та правила игре мора свако да поштује, што сам ја научила на сопственом примеру – без обзира на то да ли се некоме свиђам или не, да ли ме неко воли или не. Чињеница је да смо по тим правилима добили мандат – и то свако мора да поштује.

Мандат, с друге стране, значи и одговорност. Драго нам је што сте рекли да више не желите да наставите праксу конфронтације, него да с Ваше стране постоји отвореност. То значи да је, уколико и са друге стране постоје конструктивност, добре идеје и жеља за сарадњом – Самоуправа Срба у Мађарској, са Вама на челу, отворена за то.

Апсолутно је тако.

Зна ли се каква је судбина једног од највећих наших пројеката – говоримо о реновирању зграде српске школе у Сегедину. То репрезентативно здање може једног дана да буде понос наше заједнице, и још једна еминентна установа која пружа квалитетно образовање, а истовремено још више повезује Србију и Мађарску. Тренутно је, међутим, пројекат у прилично недефинисаном стању. Има ли помака, неког напретка на том плану?

Свакако је најбитнији и најтежи проблем са којим се суочавамо и који смо наследили од претходне екипе – сегединска инвестиција. Морам да вам кажем, када сам први пут ушла у ту зграду на тргу Калвин и када сам видела свечану салу са прозорима од оловног стакла у боји, већ сам пред очима видела балове, представе, разне програме — и може се рећи да сам се већ тада определила да би то требало да буде наша зграда.

Нажалост, у целој насталој ситуацији има и објективних и субјективних пропуста, односно проблема. Објективни проблеми су околности претходних 4–5 година – од пандемије, која је оковала целу Европу, до рата у Украјини који је довео до великог поскупљења грађевинског материјала, па до проблема испод саме зграде који нису могли да се виде у старту, а тицали су се стабилности и статике зграде.

Међутим, све би то могло да се превазиђе – и ту морам да нагласим – мађарска Влада нам је максимално изашла у сусрет, и што се тиче финансија и свега осталог. Апсолутна кривица је на нашој страни. Када то кажем, не мислим на целу српску заједницу, већ на Самоуправу Срба у Мађарској.

И ја сам у претходном сазиву била члан скупштине, тако да сам имала више информација него други људи из окружења. Дакле, апсолутно наш пропуст, наша грешка, наша немарност. И сада ћу се свим силама – не само ја, већ читава наша екипа – трудити да то исправимо.

Пре две недеље смо поново успели да вратимо зграду у посед, јер је ту било и правних проблема. Тренутно су у току четири судска спора. Зграда није враћена оног момента када је престао уговорни однос са претходним извођачем. Онда нисмо могли ни да уђемо унутра. Сада смо коначно ушли и обишли је – и морам да кажем да је тренутно у горем стању него што је била кад сам је први пут видела.

Радови су прекинути пре две године, и све што је до тада урађено, сада је већ у фази пропадања. Од рђе до маховина у сали за физичко васпитање, полако се, процесом сукцесије, почиње стварати земљиште. Ко зна нешто из биологије, зна да се прво населе маховине, као најмање захтевне врсте…

Само да напоменем, за оне који не знају – ви сте и професорка биологије, између осталог. Да ли то значи да пројекат креће од нуле?

Не од нуле, срећом, не. Јер доста тога је, ипак, урађено. Али сада иде овако: улази екипа инжењера, која ће из свих аспеката – статика, струја, машинство, вентилација – све прегледати. Добићемо тренутно стање и процену суме потребне за завршетак пројекта у складу са оригиналним техничким садржајем. Имамо подршку Државног секретаријата за односе са верским и народносним заједницама. Они су, колико сам ја видела, заиста заинтересовани да се овај пројекат заврши. Када будемо имали ту тачну суму, поново ћемо сести и разговарати са државним секретаријатом – да ли и колико може мађарска Влада да нам обезбеди од потребних финансијских средстава.

У међувремену ћемо расписати тзв. условни тендер јавне набавке. То значи да тендер ступа на снагу када покриће наведено у тендеру буде на рачуну самоуправе. Тренутно на рачуну још увек имамо 300 милиона форинти, од претходне екипе. Дакле, потребно је да се обезбеди само разлика.

С обзиром на величину пројекта, 300 милиона није много.

Оригинални пројекат сада износи приближно 1,7 милијарди форинти. Прво је одобрено 1,4 милијарде, затим је додато још 200 милиона, па једном 150 — све укупно, негде између 1,7 и 1,8 милијарди форинти је до сада добијено. Од тога, 300 милиона је још увек на рачуну. Расписаћемо тај условни тендер, и када стигну нова средства – радови могу почети.

Ако будемо имали среће, и ако све буде по вољи Вишњег, можда већ почетком следеће године можемо завршити зграду, обезбедити све дозволе, опремити простор, и преселити основну школу и две групе забавишта. А у згради где сада ради школа, покренули бисмо први разред гимназије. Првобитна моја идеја, још пре десетак година, била је да у Сегедину имамо мању институцију али са истим функцијама као у Будимпешти: вртић, основну школу, гимназију, евентуално и један мали колегијум.

Тако бисмо могли да кажемо да у два града где, према попису становништва, живи највише Срба, имамо потпуну вертикалу. На Сегединском универзитету постоји и катедра за славистику, са групом за српски језик, као и на универзитету ЕЛТЕ у Будимпешти. А у три насеља где је српска заједница више присутна и још активна – у Батањи, Ловри и Десци – имамо вртић, основну школу и цивилно удружење.

Значи, постоји пирамидална структура и инфраструктура која нам омогућава да у наредних 50 до 100 година опстанемо на овим просторима и сачувамо оно што смо од наших предака наследили. Враћајући се, дакле, на тему – наследили смо тешко наслеђе, али сада видим светлост на крају тунела.

Историјски добри односи Србије и Мађарске нам у томе веома помажу.

Ту климу отопљених односа треба искористити. Мађарска Влада је заиста показала позитиван однос према нама. Ми смо то у претходном периоду максимално искористили. Никада нисам пропустила прилику да кажем да је српска заједница у последњих 10 до 15 година добила више финансијских средстава него што је добијала од Другог светског рата до данас укупно.

То је омогућило да данас имамо инфраструктуру какву имамо. Пре свега мислим на школе, али можемо поменути и „Српски венац” и Српско позориште у улици Нађмезе, где имамо један цео комплекс у коме су смештене неке од наших институција. А што се школа тиче – више пута сам наглашавала: све школе су нам или нове, или обновљене, или обновљене и проширене. Ако бисмо успели да завршимо овај сегедински пројекат, и нажалост, и батањски који је такође пропао, онда бисмо, практично, изградили инфраструктуру у коју више не морају да се улажу велике суме, већ је само треба одржавати на том нивоу. Ја сам то увек истицала: све док имамо школе, можемо говорити о просперитету заједнице. Ако школа нема – у фазном кашњењу од 10 до 20 година – губи се идентитет, губи се језик, и све оно што нас је одржало ових 300, 400, 500 година.

Који су најважнији задаци који стоје пред ССМ у наредном периоду? Шта је најхитније од задатака, а шта дугорочно најважније?

Ја бих задатке поделила у две групе. Једни су везани за велике инвестиције које су омогућене захваљујући благонаклоности мађарске Владе. Као што сте и ви поменули, од тих веома добрих међудржавних односа највише користи има српска заједница у Мађарској, односно мађарска заједница у Војводини у Србији.

Други задаци су организационо-техничког карактера. Нажалост, оно што смо овде затекли… Искрено, очекивала сам нешто слично, али овако запуштене односе и овако неуређен систем – нисам. Најбаналнији пример: после пола године проведене у самоуправи, и даље има званичних докумената које не можемо да пронађемо. Не постоје. Архивирање се водило неком чудном логиком.

Данас, у време дигитализације, када и сама мађарска држава и управни систем гурају ка дигиталним потписима, дигиталном држављанству које је сада и званично покренуто, код нас архива практично није постојала. Нешто јесте, али већина докумената је била само на папиру. А папирима нема трага. Цела комуникација је ишла преко приватних мејл адреса, преко Gmail налога. Информатичка структура самоуправе није била умрежена, није постојао „облак”, није постојао ни сервер где би сви документи били похрањени и доступни касније.

Куповале су се лиценце, рецимо, купи се лаптоп, па се оде у тржни центар Вестенд и купи лиценца на годину дана. Значи – ништа, ништа није било системски уређено. Имала сам утисак да уопште не постоји системски приступ. Ниједно системско решење.

Говоримо сада о оним пројектима који су вама лично драги, и за које мислите да су важни за нашу заједницу у наредном периоду, када се све ово у вези са административним проблемима доведе у ред.

Мислим да су пет принципа које смо ми и наши коалициони партнери поставили као циљеве, нешто што је у претходном периоду недостајало, а што бисмо сада желели да остваримо. Први од тих принципа је транспарентност. У претходном периоду, релативно уски круг људи имао је увид у релевантне информације, на основу којих је мали број људи доносио одлуке.

Ми бисмо то желели да проширимо и зато сам задовољна што су све седнице Скупштине, откако смо ми у позицији, преношене онлајн. Истина је да је било ситуација када се глас није чуо, али су преноси ипак постојали и свако је могао да их прати. Изменили смо и Статут, тако да сада свако ко присуствује има право да учествује у дискусији – што раније није био случај. Претходно су у дискусији могли да учествују само они којима је Скупштина то изгласала. А знамо сви да онај ко има већину – има и могућност да ућутка све остале.

Са тим је стриктно повезан други принцип, а то је јавност и проток информација. Планирамо да модификујемо сајт Самоуправе, који је застарео. Желели бисмо – и вероватно ћемо морати и од вас да тражимо сарадњу – да све релевантне информације буду јавне: конкурси, одлуке, догађаји. Тако сваки члан заједнице може да се информише и да, ако затреба, донесе сопствени суд. И што је најважније, да то не буде једнострано, као што је било раније, и да не буде филтрирано унапред.

Трећа ствар је децентрализација и демократично доношење одлука. У том оквиру већ смо имали један догађај који је неочекивано добро прошао – Сретењски сабор, који смо организовали заједно са Пештанском самоуправом. Позвали смо све председнике локалних самоуправа и одржали један интерактивни округли сто, на којем су људи стварно питали и том приликом се развила озбиљна дискусија. Чињеница да су дошли из Мохача, Мађарбоје, Сегедина, Деске и других места – значи да је, практично, цела српска заједница из Мађарске била заступљена.

Тамо су изнети и неки конкретни предлози, на пример, да направимо онлајн календар у који свака локална самоуправа може да упише своје фиксне програме, како не би дошло до преклапања, па да се у једном дану десе три програма, а онда се дуго не деси ништа.

Дакле, желимо да унапредимо проток информација, транспарентност и да децентрализујемо доношење одлука. Тих 15 људи у Скупштини у суштини би требало да представљају целу српску заједницу. Ако на то додамо и питање конкурса код Фондације „Бетлен Габор”, где су се до сада одлуке доносиле на за нас непознат начин, а ми бисмо желели да Скупштина направи приоритете, да о томе гласа и да се на основу тога поступа. Да нико не може самовољно да мења одлуке по свом нахођењу.

И наравно, заступање. Мислим да ми имамо аутономију у области културе и образовања, у складу са мађарским Уставом. То значи да су то области у којима треба да будемо највише присутни. Што се школа тиче, ако успемо да реализујемо велике инвестиције, онда ћемо имати обезбеђен систем на дуги рок. Само треба да обезбедимо људске ресурсе. А што се културе тиче, вероватно ће бити потребно обезбедити још неке додатне ресурсе. Знам, на пример, да директор позоришта већ дуго сања о већој позоришној сали. Такође, и Културни центар „Српски венац“ има бројне програме и идеје које би могле да се реализују.

Исто важи и за медије – желели бисмо један потпуно нови профил, у чијем обликовању ћете нам, вероватно, и ви помоћи, да све буде целовито. Ја сам у том смислу мало „незгодна“, јер сам природњак и увек размишљам системски – да све буде логично постављено и повезано.

И још једна, веома важна ствар: желимо да у оквиру самоуправе оформимо једну самосталну организацију која ће водити књиговодствено-финансијске послове за све институције и школе Самоуправе. До сада је све то зависило од добре воље појединаца. Наравно, оно што је законом било обавезно – то није могло да се дира. Али за сва остала средства, два човека су одлучивала, по принципу симпатија и антипатија, ко ће добити, а ко неће. То желимо да прекинемо и да све буде регулисано једним јединственим правилником и процедурама. Да све буде у систему, јер у систему је лакше радити, а с друге стране си и безбеднији. Јер ако имаш финансијски јаку позадину, онда она чува твоја леђа и ти си безбедан.

Какви су односи ССМ са главним партнерима, Епархијом будимском, Амбасадом Србије у Мађарској, односно са владама Србије и Мађарске? Ко је у том координатном систему за нас најважнији и како с њима тече сарадња?

Ја мислим да су најважније мађарске власти, односно Државни секретаријат за односе са верским и народносним заједницама. Ми живимо на овим просторима и све наше активности су финансиране махом из мађарског централног буџета.

Та позитивна дискриминација која је присутна у последњих 10–15 година је нешто што је до сад невиђено, као што сам већ рекла нарочито од Другог светског рата наовамо. Наравно, ја сам и као директор школе имала бројне контакте и са државним секретаром господином Миклошем Шолтесом и са шефом главног одељења за народности, господином Рихардом Тирчијем. Мислим да су нам и сад максимално партнери да решимо све ове проблеме које смо наследили. То је за нас најважније – да ту имамо један коректан, пријатељски однос.

Што се тиче Будимске епархије, нас на овим просторима су одржале наше школе и наше цркве. Није случајно што је једна од првих званичних наших посета била Високопреосвећеном митрополиту будимском Лукијану, и он је одмах након тога обезбедио могућност да се у Београду сретнемо и са Његовом светошћу патријархом Порфиријем. Ту смо водили врло конструктивне разговоре и ми имамо неколико планова који су, без Српске православне цркве, односно Будимске епархије, неизводљиви. Размишљали смо о томе да би црква могла да буде власник наших школа, да не дођемо у ситуацију да, уколико дође до неких друштвених или политичких промена, да онда некретнине буду одузете српској заједници. Некако би требало ту да се заштитимо. Да ли да правимо фондације, као што има примера у мађарском високом школству, па тамо да буде присутна и Будимска епархија и самоуправа и још нека цивилна удружења, или да то пређе у власништво Будимске епархије, јер онда је теже одузети. А пошто је један део некретнина у којима раде наше школе и иначе у власништву Будимске епархије – рецимо, Духовни центар Свети Сава у Десци, батањски објекти, Теклијанум, су у власништву Будимске епархије — значи то је нешто што већ постоји. У мађарском образовном систему постоји та позитивна дискриминација у финансирању и верских и народносних школа. Добили смо значајну политичку подршку од православне цркве и од Будимске епархије, и ми са Будимском епархијом имамо одличне односе и имамо и заједничке пројекте. Рецимо, обнављање Ковинског манастира је наш заједнички пројекат.

Што се тиче организација у Матици, ја сам имала игром случаја, и као директор школе и као професионални преводилац, прилике да се сретнем са многим високим функционерима. Ја мислим да имамо један позитиван приступ у сваком случају. Нажалост, када се прелази са приче на дела, то је већ једна тежа прича.

Поносна сам што смо још пре пет, шест година, успели с Републиком Српском у Босни и Херцеговини да постигнемо један договор и стварно из Републике Српске Српски образовни центар „Никола Тесла“ редовно добија одређену финансијску подршку, али ту има још пуно простора за сарадњу: статус гостујућих професора, додатак тим људима за становање, статус деце која долазе из српских заједница у окружењу.

До сада су мађарске власти апсолутно биле благонаклоне према тој ситуацији. Ми смо за свако дете, и за оно које није било мађарски држављанин, добили комплетну нормативу и сва допунска, додатна финансијска средства.

Мислим да је то интерес и мађарске државе, јер сва та деца дођу у Мађарску, проведу овде четири године, науче нешто о Мађарској, и када се врате имају сасвим другачији однос према Мађарској.

Апсолутно. И мислим да је за нас, за српску заједницу у Мађарској, добро што су они ту, јер један део њих и остане. Имате тај програм Stipendium Hungaricum, у оквиру којег мађарска Влада даје 50 стипендија и босанско-херцеговачким држављанима, и црногорским држављанима и српским држављанима. И онда се деси да та деца заврше код нас рецимо средњу школу, па крену на тај стипендијум Hungaricum.

Имате човека са 24–25 година који је млад интелектуалац, едукован и може да се деси да му се и приватни живот тако окрене, да остане овде. Ја имам неку процену да је, рецимо, у последњих пет година отприлике 20 наших бивших ђака из „Тесле“ остало након студија овде у Мађарској и то је и нашој заједници добро.

Да ли се ова наша заједница мења? Доста људи је дошло, доста људи је остало. Значи, то је још један талас Срба који долази од Деспота Стефана, па преко Чарнојевића наовамо – и наша заједница се на неки начин освежава, обнавља. Имате ли планове да отварате Самоуправу према тим новопридошлим људима?

Хвала вам на питању. То је врло деликатна тема. Ја лично мислим да је један од разлога за моје смењивање са чела Српског образовног центра „Никола Тесла“ био и тај што неки Срби староседеоци нису били наклоњени том отварању према српским заједницама у окружењу. И то што сте ви напоменули да се мењамо: ако се сећате, на попису становништва 2000. године било је око 3980, нешто мало мање од 4000 Срба. И ако из биолошког аспекта гледате, та заједница је већ сувише мала да би сама од себе могла да се обнови и да се намножи, да тако кажем.

 Међутим, већ на попису 2010. било је око 10.000 Срба, а на овом последњем попису, који је померен због пандемије, било је нешто мање од 12.000. Мада, ја лично мислим да је знатно већи број Срба који имају мађарско држављанство, јер у Војводини је преко 200.000 људи добило мађарско држављанство. Само можда нису желели да се изјасне, што је њихово право.

Ја не волим да користим израз „дођош“, зато што то има неку негативну конотацију. Ја више волим да користим „нова миграција“ или „нова сеоба“. И намерно, на нашој листи, на листи удружења које је мене кандидовало, на другом месту је био један од најугледнијих Срба који су у протеклом периоду дошли у Мађарску и стекли мађарско држављанство – Слободан Никић, троструки светски шампион и олимпијски првак. Мислим да смо тиме пробили лед – и то ми је, исто тако, било пребацивано као негативна ствар – јер је Бобан први представник те, лично мислим, и веће популације него што је наша староседелачка, који је присутан и активан у скупштини, који је члан одбора за образовање и који жели да се укључи, жели да се интегрише. Био је и кум на слави у храму Светог Ђорђа у Будимпешти.

Тако да мислим да је он најбољи пример да треба те људе да интегришемо. И ја лично мислим да и у Сегедину и у Будимпешти постоји једна значајна српска заједница која је за нас невидљива, и то су врло успешни људи и врло креативни. Једноставно, ако им деца не иду код нас у школе, ми њих не видимо – али они постоје.

Скочимо сада у мислима неколико година унапред. Замислите себе на крају свога мандата. Чиме бисте били задовољни, како бисте дефинисали своје критеријуме успеха?

Ја бих желела да постигнем нешто слично ономе што сам успела у Српском образовном центру „Никола Тесла“. Кад сам први пут именована, то је била једна мала школа са 160-ак ђака, 40-ак запослених, две зграде, и буквално је била једна доста периферна прича. За нас је била битна и тад – јер ја сам ту школу завршила, а и ви. Али, у суштини, били смо безбедни, знало се да ту школу мађарска држава неће укинути. Што би се рекло – ту смо негде у млакој води постојали.

Ја сам хтела, желела сам, од тога да направим нешто озбиљније – и дошли смо до тога да када су ме сменили, онда је било око 900 ученика у четири насеља, осам зграда, флота школских аутобуса, итд. Што се тиче самоуправе, ту би требало урадити све оно што сам до сада причала. Има предметних услова које треба обезбедити и створити. То зависи од тога какве ћемо имати финансијске могућности. Треба обезбедити потпуну отвореност – и ту већ сад осећам промену, у том смислу да ту сад нон-стоп има некога. Пре су људи долазили у Самоуправу само ако су имали неку обавезу, нешто треба да се потпише или је Скупштина, а сад људи долазе, разговара се, пије се кафа, пије се чај, врата су увек отворена. Ово је мало другачија прича него што је пре била.

И председница је ту.

Да. Значи, желела бих да ово стварно буде центар и кућа свих Срба, и ко год дође, ако дође из провинције, да ту увек може да дође и да је увек добродошао. Наравно, политичко представништво би требало знатно побољшати. У протеклом периоду један од проблема је био и то што је толико био неинвентиван претходни састав, да су једноставно позиције политичког заступања српске заједнице са Самоуправе Срба у Мађарској прешле на неке приватне линије, цивилне линије.

Будимска епархија је ушла у тај простор и покушала попунити ту празнину, а у закону експлицитно стоји да је једина организација која има право да политички заступа Србе у Мађарској – Самоуправа Срба у Мађарској. Да је то тако било, види се и по томе што ту годинама уназад нису долазили високи српски функционери који су били у званичној посети у Мађарској. Улица Микше Фалка често пута није била уврштена у службени програм посете. Ако је српска заједница била укључена у ту причу, онда су делегације или ишле у Сентандреју, у Будимску епархију, или су ишле у „Теслу“. Значи, позиције у политичком представљању српске заједнице и заступању треба да се врате.

Такође треба да се наша видљивост побољша – јер ту се није знало шта се ради. Сајт Самоуправе није био ажуран, понекад су неки материјали од пре пет, десет година стајали на сајту. То би требало да буде апсолутно освежено – да су свеже информације на том сајту, а не застареле. И ту ће, вероватно, имати неке задатке и медијски центар. Наравно, што се тиче школа циљ је, да све инфраструктурне инвестиције буду завршене, да буде обезбеђена предметна покривеност, да се са матицом успе договорити око статуса гостујућих професора, евентуално око неких стипендирања.

Ја сам властима у Србији више пута предложила: зашто не расписује конкурс за долазак у Мађарску, рецимо, ресорно министарство у Србији? Онда нема дилеме – ти добијеш списак. Или зашто се не финансира по детету, рецимо 1000 евра? Јер оног момента кад ти учествујеш макар и минимално у финансирању – имаш право да се питаш. Тако да ту постоји доста тога, ја сад нисам успела ни све да сажмем.

Имаћемо неки бал у Сегедину, у обновљеној српској школи, и биће тамо доста Срба, новопридошлих, које смо успели да придобијемо.

Да. И да финансијски буде стабилна самоуправа. Значи да све оно што је успела да сагради или да организује, да за то буду обезбеђени адекватни извори за функционисање, и онда смо наредних 50–100 година обезбеђени. И ја могу да идем у пензију.

Разговор водио: Милан Степанов

Фотографије: Владимир Марковић