Драган Јаковљевић: Вунене чарапе

Гледам је, а душа ми проклијава неком давном, скоро заборављеном топлином. Kао да ми се враћа нешто што сам годинама заборављао да ми недостаје. Осећам и видим да је у њој све оно што је била и моја и све наше баке које су плеле тихо, док су им прсти чували успомене, а поглед тражио неко време које више није било ту.

Док бањски парк лежи у јутарњој тишини, а ваздух мирише на влагу, корачам без журбе и без нарочитог циља, као кад понекад идемо ка нечему што не тражимо, али га на крају морамо пронаћи. Поред дрвене клупе, у сенци липе, стоји старија жена, мала и тиха, као да се не усуђује да заузме превише простора на узаном тротоару. У наручју јој три пара вунених чарапа. Обучена је скромно, попут жена њене животне доби, са марамом везаном испод браде, како су то некада радиле наше баке. Такву тишину око себе, која сама по себи много уме да каже, знају да носе људи су проживели много, а о томе ретко говорили.

Успоравам ход и застајем, јер осећам како ме иза грудне кости стеже нешто нејасно, дубоко и старо. Можда поглед или начин на који стоји или то како држи те чарапе, као да их предаје нечему вишем. Приближавам јој се, готово несвесно.

„Ево чарапа, сине... Добро ће ти доћи за зиму“, каже.

Глас јој је мекан, помало стидљив, као да се извињава што постоји, што нуди и што се нада. А у очима јој сви путеви којима је ходала - они блатњави, и они каменити, и они који воде кроз снег…

Гледам је, а душа ми проклијава неком давном, скоро заборављеном топлином. Kао да ми се враћа нешто што сам годинама заборављао да ми недостаје. Осећам и видим да је у њој све оно што је била и моја и све наше баке које су плеле тихо, док су им прсти чували успомене, а поглед тражио неко време које више није било ту.

Старица примећује моје ћутање и вероватно мисли да се двоумим.

„Ја сам ти од Ивањице“, каже. “Овде сам код ћерке, она живи у Чачку, па сам јутрос ухватила аутобус за бању. Руке не знају да мирују, а кад ништа не радим мисли ми одлутају и то није добро. Зато сам плела и то ми дође као разговор. Kао да сам са собом, ал’ и с онима којих више нема…“

Склапам реченице у себи, али ниједна не може да стане у оно што осећам. Kажем јој само да ме подсећа на моју баку, која је такође плела чарапе од вуне. Тог тренутка све стаје. Видим како јој дрхти поглед, као кад на површину бистрог језера неко баци каменчић. Прилази и грли ме, без речи.

Био је то загрљај од оних које памтиш целог живота; који те врати у време детињства, када су те грлиле руке које су мирисале на све теби драго. У том загрљају било је све: и захвалност, и сећање и опроштај.

Старица брзо брише сузу са ивице ока, с оним тихим достојанством жена које не желе да их ико види сломљене. Узимам сва три пара чарапа и дајем јој новац, заборавивши да питам колико коштају. Није ми ни рекла, само је климнула главом са захвалношћу и благим осмехом, као да јој је срце на трен испунила велика радост.

Знам да те чарапе нећу скоро носити, јер оне и нису за ходање, већ остају за памћење, за онај део мене који још увек верује да све што је плетено рукама носи траг душе његовог творца.

Одлазим и не желим да се окрећем, али ипак морам. Она стоји и даље на истом месту, с рукама спуштеним низ тело и погледа упртог ка мени. Гледала ме је све док се нисам изгубио иза стабала и личила ми на жену која зна да је то последњи пут да некога види, па жели да тај призор запамти.

Стижем кући и схватам да нисам купио чарапе, него један тренутак, загрљај прошлости и опроштај. Kупио сам тишину у којој је бака мог детињства исплела нешто што још увек траје. Јер, неке жене не продају вуну, већ нежност коју нико више не тражи. Оне не очекују хвалу, већ стоје са чарапама у рукама и надом, као да још верују да овај свет може да се сети шта значи имати баку, и зиму, и срце које зна да загрли.

Стављам чарапе на сто, пажљиво, готово обредно. Kао да би и додир могао да избрише оно невидљиво што је било утиснуто међу те нити. Гледам их постиђен и признајем да с временом заборављамо мирисе, гласове, погледе и то како су наше баке знале да плету ћутањем, да нас воле без питања и чекају чак и кад знају да не долазимо. Те руке, испуцале и мирне, биле су наше сидро у свету који је увек хтео више него што је нудио.

Те чарапе су као порука у боци коју је ко зна ко давно бацио у море времена, надајући се да ће је неко, некада, у једном бањском јутру пронаћи. Ја сам је пронашао и зато те чарапе не гледам као ствар. У њима дишу прошлост и љубав жене која је свакако знала да живот боли, али је свеједно бирала да буде блага.

Помислио сам да баки из парка напишем писмо, лако бих нашао адресу. Да јој кажем да је тај дан био важнији него што нам се учинило, да није само продала чарапе, него донела тишину која лечи и поглед који остаје. Али, ништа нисам написао, јер она све то сигурно већ зна.

Соба тоне у полутаму, а чарапе и даље леже на столу, као рука на рамену које више нема или глас који се више не можеш чути, али речи знаш напамет. Седим у тишини, не палећи светло и сећам се полице из ормара у родитељској кући, оне горње, до које мораш столицу да принесеш. Тамо још стоје чарапе које ми је бака исплела кад сам био мали. Године су прошле, али нисам заборавио на њих.

Моја бака је углавном ћутала док је плела. Понекад би само рекла:

„Kад мене не буде, да ти остане бар нешто што су ми руке дотакле.“

Њене речи сам тада схватао олако. Мислио сам да људи остају и да ће увек бити прилике. А време заправо тече као река без обале и све што не ухватиш она однесе са собом. И зато данас ћутим пред вуненим чарапама и боли ме што нисам више питао, више слушао и више долазио, јер човек најпре изгуби баке. Оне прве оду, неприметно, у сну, у болници, у тишини… И тек касније схватиш да су оне биле последња веза са нечим што је било безусловно. Kад нестану оне, свет постане оштрији, бржи и хладнији и нема више оне руке да ти исправи крагну, нити погледа који је све праштао, и тада, и унапред и заувек.