Драган Јаковљевић: Комшилук

Када се склонимо из великог града и нађемо у местима где пас још лаје сваком пролазнику јер га зна, а дете поздравља старије јер је тако научено, видимо да отуђење није планетарна, већ градска болест. По селима, варошицама, бањама, планинским пределима, комшије се и даље траже погледом преко ограде и чују један другог, јер то желе.

У бетонским лавиринтима великих градова, где сваки прозор крије неко усамљено срце, људи живе једни поред других, зид до зида, али под кључем. Повезује их једино лифт, где се понекад сретну. Степеништа су стазе на којима често нема ни погледа, ни "добар дан", ни имена. Тако је човек научио да прећути оно што би требало да подели и да дели оно што није за хвалу.

Али када се склонимо и кренемо према местима где пас још лаје сваком пролазнику јер га зна, а дете поздравља старије јер је тако научено, видимо да отуђење није планетарна, већ градска болест. По селима, варошицама, бањама, планинским пределима, комшије се и даље траже погледом преко ограде и чују један другог, јер то желе.

Лети, чим дан рашири крила и мириси свежег хлеба и покошене траве почну да се мешају са гласовима птица, комшије се окупљају, као да их је позвала иста мисао. Неко скува кафу, неко донесе колач, а неко своју уморну душу или рањено срце. И сви су добродошли, јер се ту не мери колико си донео, него колико си присутан.

Седимо на столицама од плетеног прућа, разговарамо о свему и повремено се загледамо у даљину, као да поглед може да дохвати године које су прошле. У тој топлој кафи и тихом дану који нам лако отворе душу, има више лековитости него у свим терапијама света, јер човек не вене када га задеси велика мука, него када више нема коме да је исприча. А комшија, ако је прави, не пита шта је, него седне и сачека да душа сама проговори.

Један комшија прича како му се жена смејала, а понекад и љутила, када би изјутра просипао кафу покушавајући да не закасни на посао.

"Сада бих све дао да је ту и да се опет онако смеје или љути… Али, ево, ипак имам с ким да поделим то сећање, да не изветри", каже, док остали ћутке потврђују његове речи климањем главом и погледом пуним разумевања, јер знају да је губитак лакши када се дели, као и радост.

У нашим селима и мањим местима, кад неко добије дете или унуче, комшије долазе без позивнице. Долази се срцем и разговара о свему - времену, кромпиру, рату, песми, прошлим љубавима и будућим зимама. У тим причама нема великих речи, али има огромне топлине која ти каже: "Ту си, неко те види и чује." Ту људи долазе када им се учини да треба: када ти пукне цев, стане ауто или душа.

Kомшија је сведок живота, слушалац туге, саборац среће, подршка у болести, онај с којим делиш и кад немаш. Његова присутност ти каже да ниси сам и да још увек има нечег светог међу људима.

"Скувала сам кафу, дођите да вас угреје", чујеш преко ограде и дођеш, не због кафе, већ због тога што неко мисли на тебе.

Kомшијино присуство постаје светионик када ти се живот заталаса. Свака реченица, па и она најједноставнија, носи тежину. У таквим местима, кад неког заболи душа, не зове одмах лекара или психотерапеута, већ прво оде код комшије, да провери шта му је. А комшија ће одмах ону своју, терапеутску:

"Хајд’, да попијемо по једну, па да видимо после како се дише."

Има у тим разговорима нечег умирујућег. Тамо где зиме умеју да стегну јако као заборав, комшијска рука је и лопата и ватра. Kад замете снег, не пита се да ли треба помоћи, већ се само крене, без речи. Чују се и виде само кораци у снегу и топлина у очима оног који дочекује, јер човек не може сам кроз зиму, ни ону напољу, ни ону у себи.

У местима где се зна ко је коме брат, а ко душманин, комшије често постају духовна родбина. То је блискост која се не темељи на породичном стаблу, већ на томе што су заједно преживели невреме, и људско и небеско, заједно носили ковчеге и заједно ломили чеснице.

Неко ће рећи да су то ситнице, али је у њима срж живота. Нису то разговори пуни великих планова и високих циљева, о берзама, криптовалутама и инвестицијама. Прича се о томе када ће пасти прва киша, када цветати шљива, да ли је јуче неко био тужан и да ли је остао сам.

То су, заправо, и најважнија питања, а одговори нису у речима, већ у самој пажњи. Kомшија зна да те пита како си и да сачека одговор, јер му је стало. Имати некога коме си важан без разлога, у свету где се готово све мери корисношћу, постаје луксуз, који ни најбогатији не могу да купе.

Kада се увече разлегне лавеж и зачује једно „лаку ноћ, комшија“, то није само поздрав, него и потврда постојања. Неко зна да си ту, неко те види и у тој једноставности крије се човечност.

Док градови зидају небодере, а људи у њима губе висине у себи, ти мали простори на мапи света — села, планине, бање, варошице — чувају оно што не може да се обнови ако се изгуби: човека у човеку. Јер, како рече један од мојих мудрих комшија: "Пријатељ те воли, родбина те мора, а комшија те види кад падаш и пита зашто тек пошто ти пружи руку”.

Лето у мала места не долази нагло. Не намеће се, него улази тихо, с мирисом покошеног сена и звуком зујања пчела. Доноси га први раноранилац који полива двориште водом, да "мало охлади прашину", па онда седне на клупу испод трешње на сокаку и чека да му неко приђе. Јер лети, у селима, човек не остаје дуго сам, нити му је то дозвољено.

У тим данима комшијска врата се не затварају. Остају одшкринута, као позив или тиха нада. Уђеш некад и без куцања, са осмехом који ти сунце ослика. И одмах се зна да си дошао на кафу, можда и на лубеницу, расхлађену у бунарској води. Али пре свега, дошао си да будеш ту.

На дрвеним клупама, под лозом, седе комшије, разговарају или ћуте заједно. И сви климају главом, јер лето је време истина које не боле, али подсећају. У тих неколико летњих месеци, комшија је и хроничар, и терапеут, и пријатељ из детињства. Зна када је твој пас престао да лаје и да си се ноћас пробудио у три, јер је видео светло на твом прозору.

То је оно што град не занима. Он има светла, али не види, има звуке, али не слуша. А лето у малом месту зна да човеку више треба једно искрено: „Kако си, комшија?”, него стотину нотификација.

„Нема већег мира”, каже комшија Душан, „него кад знаш да ће ти неко, ако паднеш, прићи пре него што позове хитну помоћ.” Хитна је, додаје, на двадесет километара, а комшија на двадесет корака.

И зато, када нам се учини да губимо тло под ногама од брзине и екрана и када нам понестане времена за сопствене мисли, треба покуцати комшији на врата или прозор. Уз осмех, кафу и мир, тамо ћемо затећи и сазнање које нам дуго измиче: да је срећа мала, једноставна и да често има име које већ знамо.

Летње подне у малим местима има посебан ритам. После ручка пије се кафа, не због кофеина, него због смисла. Kафа међу комшијама у то доба је више обред него обичај. То је начин да се дану да тежина, да се живот успори, да се човек погледа очима некога ко о њему води рачуна више него он сам. Понекад се у кафу дода коцка шећера, а понекад коцка туге. И једно и друго се топи исто.

А кад сунце крене да залази, кад врелина дана напусти улице и сокаке и препусти их вечерњој свежини, комшије седе још мало. Пребројавају дане и знају да јесен није далеко, али се лето не испраћа тугом. Лето се живи пуним срцем, док год траје.