Душан Мандић: Сваки дан је ново доказивање

Душан Мандић, најбољи ватерполиста света, троструки олимпијски првак  и власник великог броја највиших спортских одличја са светских и европских такмичења, после которског „Приморца“, београдског „Партизана“, италијанског „Про Река“, потом и „Новог Београда“, од јуна 2024. игра у саставу најтрофејнијег мађарског прволигаша Ватерполо клуба „Ференцварош“, где такође ниже успех за успехом.

Како су вас Ватерполо клуб „Ференцварош“ у целини и Будимпешта прихватили? Како се осећате овде међу нама?

Од првог дана од кад сам овдје клуб одише професионалношћу и посвећеношћу, како од стране тренера, мојих саиграча, тако и људи који раде у односима са јавношћу, председника. Сви су врло предани послу којим се баве. Тренер Балаж Њеки изузетно води рачуна о сваком појединцу, кад, колико треба да се одмори, кад неко мало више треба да тренира, кад мало мање. У колективном спорту је то јако битно, јер нисмо сви исти, неко води овакав живот, неко онакав, неко има породицу, дјецу, некоме треба више одмора, некоме мало мање, неко је млађи па треба да више да ради и да тренира.

Овдје се заиста напорно, добро и квалитетно ради и што је најважније, ради се смислено. Зна се када се појачава интензитет, зна се када се обара. Ја вјерујем тренеру што је јако битно за спортисту, да не размишља да ли ово треба данас да ради, да ли је можда требало мало слабије или мало јаче. Препустио сам се, вјерујем тренеру, програму, вјерујем у процес, у циљ, како је тренер замислио, а мислим да смо сви такви, зато и постижемо овакве резултате.

Људи у клубу желе да ти ставе до знања да им је стало да се ти овдје лијепо осјећаш. Кад је то тако, онда само размишљаш да то узвратиш, добрим тренингом, добром игром на утакмицама. Постоји међусобно поштовање и тако то и функционише. Будимпешта је веома лијеп град, миран, чист, пријатан, одише историјом, препун паркова, види се да се о томе води рачуна. Породица и ја заиста уживамо. Волимо да одемо на Маргитино острво, тамо је чувени базен и историја ватерпола, а уједно лијеп и осмишљен простор за спортске активности и породице са дјецом. Ја сам човјек који врло воли и цијени комфор. Ако ми је недјеља слободан дан, а протекла је била баш напорна, онда нисам баш од неке претјеране акције. Нама у кући је битно да смо сви заједно, а гдје је то, у зависности је од ситуације и од обавеза.

Прошла година је за Вас била изузетно напорна. Знамо сви да сте у дресу српске репрезентације освојили треће олимпијско злато у Вашој каријери, да сте проглашени за најбољег ватерполо играча света, да сте освојили неколико златних купова у дресу „Ференцвароша”, списак је подугачак. С обзиром да сте млада особа и да је реч о највећим успесима које један спортиста може да освоји у својој каријери, како сте се носили са свим тим што се око Вас догађало и што се догађа и сада?

Прије свега ја волим овај спорт, обожавам ватерполо, уживам у њему, а од прошле почео сам да уживам још више. Не знам да ли то иде с годинама, да ли са искуством. Дуго сам у овом спорту, родитељи су ме са осам и по година уписали на пливање у Котору, а професионалац сам од своје 16. године. Стекао сам рутину, сматрам себе професионалцем. Није лако, много је тешко зато што је календар такав да послије клупске сезоне одмах прелазимо на репрезентативне обавезе и ту нема предаха. Значи, ако се погоди да имамо слободно два пута по двије седмице на годишњем нивоу, то је добро.

Што се тиче спортског дијела, олимпијске медаље су највећи понос и то је нешто за шта се живи. Ја стварно нисам сањао, нити сам замишљао да ћу остварити ове успјехе које сам до сада остварио. На томе сам врло захвалан. С друге стране мислим да је јако важно остати присебан и схватити да је сваки дан ново доказивање. То што си урадио јуче, остаје тамо. Данас је већ нови дан, нови изазов и вођен тим менталитетом много ми је лакше да останем приземан и скроман у смислу да је рад оно из чега произилази успјех. Посвећеност, рад, континуитет, константност је нешто што доноси медаље. Али опет, са друге стране ово је спорт. И један је побједник. Наравно, сањао јесам да постанем олимпијски шампион и да постанем члан репрезентације, али ово што се десило и цијела прошла година је могу слободно да кажем врхунац моје каријере, али и неких мојих циљева. Заиста сам остварио оно што сам зацртао и задовољан сам, срећан сам, желим овако да наставим даље. Докле год ме служи здравље, докле год уживам у игри, докле год ми тренинзи не падају тешко, играћу ватерполо, трудићу се, а овдје у „Ференцварошу“ је стварно лако да се томе посветиш.    

Како је ватерполо ушао у Ваш живот?

Мало сам се опирао ватерполу. Тата је највише инсистирао да се упишем на ватерполо, а ја сам онако из тог дјечачког бунта према родитељу, пробао чак четири спорта и тек сам на крају кренуо на ватерполо. У том тренутку у Котору сте озбиљно могли да се бавите или ватерполом или да будете поморац. Мој тата је више хтио да се опробам у ватерполу, мама је то подржавала и испало је добро.

Ко Вас је формирао као спортисту, да ли сте имали узоре?

Кад сам имао 13, 14, 15 година, то су те битне године када се дефинишу млади играчи, у том периоду су у „Приморцу“ играла два Мађара, Гергељ Киш и Адам Штејнмец. Гергељ Киш је исто леворуки играч, троструки олимпијски шампион. Тренирао сам ту и одиграли смо пар мечева заједно у Јадранској лиги. Касније сам врло млад, са непуних 16 година прешао у „Партизан“ и то је једна врло занимљива прича.

Ми у Боки, у Котору смо увијек били одушевљени „Партизаном“. ВК „Партизан“ у то вријеме је шест пута био шампион Европе. До 2011. сам и ја био дио те екипе када смо послије 30 и нешто година, по седми пут постали европски шампиони. Хтио сам да се опробам у „Партизану“. Буквално сам замолио маму да одемо до Београда, да пробам тамо, да се јавим, да ме виде какав сам. Сјећам се да је мама купила авионске карте и смјестили смо се у хотелу „Младост“ близу Бањице. Сачекао сам тренера на базену, пришао му и представио се: „Ја сам Душан Мандић из Котора, дошао сам на три дана, била би ми велика част и задовољство, ако бих могао са Вама да тренирам.“ Наравно, дозволили су ми и тренирао сам три дана са циљем да се наметнем, да ме позову да дођем тамо. Услиједио је позив али ми нису понудили потребне услове, стан и храну. Онда сам годину дана напорно радио, тренирао и у том периоду сам доста израстао. Тада је одржан један турнир, незванично свјетско првенство за јуниоре у Обреновцу, сјећам се да сам га добро одиграо и онда су ме позвали у „Партизан“. Били су веома заинтересовани, омогућили су ми минималне услове да пређем. Уписао сам се у спортску гимназију и тада је кренуло. Са 16 година сам ушао у парни ваљак „Партизана“.

Колико Вам је породица представљала подршку, не само у том периоду него и касније у животу?

Мојим родитељима није било ни мало лако да ме са 16 година пусте у Београд. „Београд је џунгла“, сви су ми причали, „пази се, Београд је огроман град“. Фокусирао сам се само на ватерполо, школу, обавезе и богами, те три године биле су баш жестоке. Ујутру идеш на тренинг, после тренинга правац на ручак, па хваташ аутобус, па 10 минута пјешке кроз шумицу, па школа, до 5, 6, па из школе право назад на тренинг, вечера и спавање. И тако три године. Баш онако војнички режим. Мојим родитељима је било посебно драго, сигурно су се због тога осјећали бар мало безбрижније, јер је „Партизан“ у то вријеме водио рачуна какве су оцјене њихових играча. Морали сте да будете минимум врло добар ђак. Ако попусти нека оцјена, одмах те неко из клуба опомене или обрнуто, пошто су били на вези са професорима, што је уливало додатну сигурност. Ја сам био врло добар ђак, образовање је било јако битно и мислим да је у то вријеме у „Партизану“ то било сјајно.

Претпостављам да није све увек било ружичасто и да је на Вашем спортском путу било и дилема и тешких тренутака? Како сте их решавали?

Прва велика, тежа одлука је била то што сам одлучио да играм за репрезентацију Србије. Моја породица су Срби из Црне Горе али опет, није то била лака одлука, поготово у тим годинама. И држава се била одвојила и све су то биле неке врло опипљиве и осјетљиве теме у то вријеме. Било је покушаја да играм за Црну Гору, али ја сам дијете и шта је мени у том тренутку најбитније? Да будем уз шампионе, уз врхунске играче, а они су тада били и у „Партизану“ и у „А“ репрезентацији Србије. Чињеница је да ме је тада селектор Дејан Удовичић позвао на припреме „А“ репрезентације Србије. За мене је то био знак. У Црној Гори се то није догодило. Са њихове стране нисам осјетио да су ме препознали као што сам то осјетио са ове друге стране, тако да је то била једна тешка одлука. Сам долазак у „Партизан“ и та одлука да играм за репрезентацију Србије испоставиле су се као једне од најбитнијих одлука у мојој спортској каријери али и у животу.

Када на светским, олимпијским такмичењима играте финалне, тешке, одлучујуће утакмице, шта се догађа у глави једног ватерполисте, какав је то емоционални процес?

Саме припреме за свако велико такмичење су углавном тешке и напорне. Такмичење је увијек специфично, јер се игра максимум двије седмице и то из утакмице у утакмицу. Најбоље је да се осврнем на Oлимпијске игре у Паризу, јер су олимпијске игре посебне и из мог угла убједљиво најважније. Играју се на четири године, сви најбољи спортисти из цијелог свијета се окупљају тамо, за олимпијски сан се живи цијели живот. То је јако стресно, поготово начин на који смо ми кренули у Паризу. Прво, уопште нисмо били фаворити, били смо можда 5. 6. кандидат за медаљу, не за злато, него за медаљу. Иде се из утакмице у утакмицу и оно што се деси, мора одмах да се остави иза себе, да се избрише и да се фокусира само на оно што те чека. Најбитније је само оно што је следеће. Прво, да се прође групна фаза, онда долази четврт финале, други турнир и свако се другачије носи са стресом.

Како се Ви носите са стресом?

Покушавам да не осећам стрес, већ неку узбуђеност. Те тешке тренутке представљам себи као моменте који се дешавају једном у животу. Даш све од себе, тренирао си, знаш да си спреман, знаш да си урадио све што је до тебе да у том датом тренутку будеш најспремнији. Тако се растеретим. Кажем себи, ово ти је јединствена прилика у животу, ово ти је сад и никад више. 

Било је доста таквих јединствених прилика у Вашем животу...

Јесте, али оне и јесу такве и то је љепота спорта. И ако се тако доживљава спорт онда могу ти тренуци и да се „живе“, јер колико су најстреснији, најтежи, толико су и најљепши.

И кад стигне медаља, наступи катарза, шта онда?

Кад се дође до медаље осјећа се испуњење. Кад се диже застава, пјева се химна, остварио си сан, налет чистих емоција и огроман понос, срећа, задовољство учињеним и то траје. Треба ти богами један добар период да се сваре те емоције, да схватиш шта си урадио, да се то слегне. Свака медаља на олимпијским играма је огроман успјех. И дан-данас кад се сјетим, невјероватно ми је и поносан сам на то шта смо и на који начин урадили на Oлимпијским играма у Паризу.

Један од традиционалних ривала Србије су управо Мађари. Ви сада играте у мађарском клубу, каква је разлика у самом стилу игре између српског и мађарског ватерпола?

Мађари су више офанзивно фокусирани. Сваки Мађар има одличан шут и врхунски плива. Код Срба је мало другачије. Више се води рачуна о одбрани. Одбрана је ствар карактера и повјерења, напад је ствар талента. Кад се има и једно и друго то је онда добитна комбинација. Мађари су изузетно талентовани и ватерполо је овдје национални спорт. Имам осјећај да је сваки Мађар у једном тренутку био на базену. Код нас је такав спорт кошарка. Овдје имам утисак да је то ватерполо. Видим да људи у Мађарској заиста разумију ватерполо.

Међутим, без обзира на то у Србији је ипак ватерполо најтрофејнији национални спорт, што је само по себи супротност...

Јесте. Мађарска је у организационом и логистичком смислу много испред нас. Мислим да од њих много можемо да научимо о томе како превазићи одређене проблеме у ватерполу.

Шта Мађари од нас могу да науче?

Нас краси спортски инат. Знамо да се заинатимо, као нација смо најбољи кад је најтеже, онда збијемо редове и тај неки инат, борбеност је оно што нас одликује као нацију. То је, рецимо, једна ствар. 

Колико је битно у ватерполу бити тимски играч? Има ли суревњивости, у „Ференцварошу“ рецимо је један део екипе из Мађарске али има играча из Шпаније, Грчке, Италије, ту сте и Ви?

То је најважније. Ватерполо је тимски спорт и ако ниси тимски играч, осјетиће се на резултатима. Ту је највећа улога тренера и како он постави ствари, играчи морају да прате. Он је тај који нас све обухвати и убаци у оно што замисли. Мислим да смо једна врло добра екипа, слажемо се и притом поседујемо огроман квалитет. Тренер то врло добро води, каналише, јер смо сви ми различити. Код нас је его помјерен, у другом је плану што је јако важно, а у тимском спорту није лако да се спроведе. У томе је наша снага.

Шта у Вашем живот значи завичај, Котор, Бока, Тиват гледано из ове перспективе?

За мене значи мјесто гдје ћу једном доћи и гдје ћу остати. Знам и осјећам да ћу се једног дана вратити. Да ли ће то бити у скоријој будућности или не, не знам, јер је живот непредвидљив. Сад сам ватерполиста, уживам у овоме, а завичај је мјесто гдје бих свакако волио да се једног дана вратим. Волим море, Тиват, волим Боку, Котор, риболов. Као мали уживао сам у риболову. Једног дана ће моћи неко да ме нађе само по географским координатама, ако му дам негдје, на сред мора, кад се будем отиснуо са неким бродићем или барком. То је неки мој мир, волим да размишљам о томе, опушта ме. Кад једног дана будем отишао у Боку, па кад ставим штап, не морам ништа да упецам, али тај дан ће да буде један добар дан.

Разговор водила: Снежана Миливојевић