Историографски скуп у Печују

У организацији Института за друштвене везе Филозофског факултета Универзитета у Печују и Музеја „Мор Вошински” из Сексарда, 10. и 11. априла на катедри за етнологију и културну антропологију одржана је научна конференција на тему „Рацко/балканско становништво у време најезде – историја насеља, археологија и етнологија”.

Према речима организатора ради се о наставку конференције организоване 2021. године у Сексарду, са намером да се овога пута пружи одговарајући простор новим сазнањима о култури и начину живота балканских народа, било да се они називају Раци, Срби или некако другачије, у време најезде.

Током два дана учесници су разматрали нова открића из области историје и археологије, која се односе на резултате испитивања материјалне културе балканских народа у периоду турских освајања у средњем веку у различитим деловима Мађарске. Овом приликом стручњаци у својим излагањима нису прецизирали о којим се тачно народима говори, сматрајући да збирни назив, Јужни Словени или Раци, генерално означава народе са Балкана, који су на ове просторе долазили у таласима, те да за тај историјски период нема довољно извора, па тако није ни могуће утврдити о којој се тачно етничкој групи или групама ради.

Једини српски историчар на скупу био је Ненад Обрадовић, научни сарадник Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, који је говорио о почецима насељавања Срба на територију Мађарске. О етимологији одреднице „Рац” за Српске недељне новине Обрадовић између осталог каже: „Када је реч о појму Рац, он је потекао од назива средњовековне Краљевине Рашке чије име се помиње у латинским изворима као Regnum Rascie. Одатле се Срби као Рашчани називају Rasciani. Овако су означавали подручје средњовековне српске државе и сами српски деспоти, чак и они титуларни, у својим исправама на латинском језику. Овај израз се одомаћио у средњем веку, а дуго је остао да живи у свакодневном говору, све док није попримио пејоративни и ниподаштавајући садржај. Томе је допринело устаљивање овог термина за Србе, често и у научним текстовима, као и схватање према коме се народ чврсто везивао за државу и идеју политичког народа.

Када говоримо о средњовековним изворима у којима се спомињу Рашчани, односно Раци, можемо рећи да се појединци и групе означене овим појмом највећим делом могу поистоветити са припадницима српског народа. Наиме, када краљ Жигмунд између 1389. и 1392. напада подручје српске државе, он у повељама наводи да се бори contra Rascianos nostros rebelles. Исто тако у једном писму се наводи да Рашчани прелазе Саву и насељавају се у Срему. (...)

Почетком 16. века среће се све чешће и назив lingua serviana за српски језик који постаје посреднички језик између угарског и османског двора. Упркос томе, ипак је преовладао назив Рац. Рацима извори називају и поједине особе чија лична имена упућују на њихово српско порекло. Таква су имена: Радован, Радосав, итд. Као Раци се Срби спомињу и у Вранчићевом летопису када се говори о дешавањима Дожиног устанка 1514. године.

Премда се питање назива српског народа међу његовим суседима свакако може још дубље истраживати, оно што се може закуључити јесте то да је током позног средњег века израз Rascianus означавао Србе и врло често може служити као оријентир за утврђивање етничке припадности појединих особа који се помињу у изворима.”

На разлике у формулисању појма „Рац” у мађарској и српској историографији указао је директор Српског института Пера Ластић, који је такође присуствовао конференцији. Полазећи од тога да овај период није довољно проучен ни са мађарске, ни са српске стране, те да приступ теми није комплексан, јер ипак постоје историјски извори на основу којих се са сигурношћу може утврдити одакле су Рашчани, односно Срби дошли, Ластић сматра да је стварање оваквог наратива неповољно за српски идентитет и да се може рећи да се примећује тенденција замагљивања, односно својеврсног „расрбљивања“ српске историје пре Велике сеобе. Српски институт, иначе већ две године на ову тему припрема научни округли сто са намером да се формира стручно заснован наратив који би био валидан за обе стране.

У оквиру скупа, присутнима је представљена монографија о манастиру Грабовцу, историчарке уметности др Ксеније Голуб. У срдачном и пријатељском разговору који је водио историчар Саболч Варга, ауторка је детаљно говорила о бројним  изазовима током истраживачког рада на књизи, као и о историји, односно месту манастира у српској црквеној барокној уметности.

Снежана Миливојевић