Ко пије, а ко плаћа: хроника једне школске побуне

Посета министра просвете Републике Србије, господина Дејана Вука Станковића нашој будимпештанској школи, која је требало да буде рутинска и пословна, испала је трагикомична. Разлог је веома прост: већина оних који су требали да знају да министар долази о томе нису били благовремено и званично обавештени.

Наша мала заједница је ових дана приредила себи још један спектакл. Не, не фолклорни фестивал, ни културну манифестацију, ни балканску журку – већ класичну, добро знану српску народну комедију: „Ко је кога обавестио, и зашто није“.

Посета министра просвете Републике Србије, господина Дејана Вука Станковића нашој будимпештанској школи, која је требало да буде рутинска и пословна, испала је трагикомична. Разлог је веома прост: већина оних који су требали да знају да министар долази о томе нису били благовремено и званично обавештени.

Министар је, да не грешимо душу, преко званичних канала, најавио своју посету представницима Срба у Мађарској. Али, не баш свима. Обавештена је директорка Српске школе „Никола Тесла“, госпођа Аница Пандуровић, али није контактирана наша кровна политичка организација, Самоуправа Срба у Мађарској, па њени представници о посети министра нису имали појма.

Аница Пандуровић је, по свему судећи, протокол схватила као ствар личног избора, а не као обавезу, па је решила да Самоуправу Срба у Мађарској ни она не обавести. Као да је „Тесла“ нека приватна установа, а не образовна институција чији је власник управо ССМ. Самоуправа је тако, као преварена жена, за све сазнала последња, и то потпуно случајно, преко незваничних канала.

Неки од ђака „Тесле“ су, међутим, сазнали за посету раније, организовали демонстрације против министра, и тако пренели унтутрашњополитичка превирања у Србији на тло Мађарске. Узгред буди речено, прекршили су све важеће законе о јавном образовању у Мађарској, који стриктно забрањују политичку активност у школама, у интересу заштите малолетника од политичких манипулација.

Министар Станковић је, на крају – како би избегао скандал – одустао од посете школи, али је зато посетио Самоуправу. Представници ССМ су – да смејурија буде још већа – тек у току, иначе конструктивних разговора, сазнали да је посета школи отказана. Тек дан касније откако су обавештени да ће до посете доћи, и откако су покушавали наврат-нанос нешто да организују.

А на крају су, уместо улоге организатора, добили улогу криваца. Кривих за шта, питате се? Па, то најбоље зна портпарол српске заједнице у мађарском парламенту, Љубомир Алексов, који је, као неко ко све види с висине своје функције, брже-боље осудио ССМ. Није се либио да их прекори што нису организовали посету како треба и што дозвољавају политизацију образовања. Очигледно је да господин Алексов, такође, није био обавштен о посети, а ни о чињеници да ни ССМ није била обавештена. Класична комедија глувих телефона. Међутим, када се господин портпарол разбесни, чињенице су тек досадни детаљи.

ССМ, мајка и матица свих српских институција у Мађарској, нашла се у улози кривца у кафкијанском лавиринту изгубљених информација. Прво су је демонстративно заобишли, па су је оптужили. Као кад те не позову на свадбу, а онда ти пребаце што ниси понео поклон.

А онда – званична писма, саопштења, препуцавања. ССМ је подсетила г. Алексова ко коме (ни)је подређен, и шта значи кровна организација. Да би се ситуација расветлила, ССМ је затражила званично појашњење од директорке школе. Одговор који је стигао био је, рецимо, на нивоу. Само није јасно ком. У сваком случају, оцењен је оценом – недовољно. Покренута је интерна истрага, а што се њених резултата тиче, можда нас и обавесте једног дана. Пошто, наравно, ни Српске недељне новине о посети министра нико није благовремено обавестио – тек у „минут до дванаест“.

А министар? Он се, како смо напоменули, на крају састао са представницима ССМ, у конструктивној атмосфери. Разговори су били добри, договори још бољи, само што се поново поставља питање: да ли се посета нашим школама организује по приватним линијама или у складу с постојећим институционалним реалностима?

Јер ако свако ради по своме, ако се и даље играмо глувих телефона, на крају ће нам стићи рачун, и неко ће морати да га плати. Или ће бити избачен из наше српске кафане – али тек пошто је опрао судове.

Милан Степанов