Милан Степанов: Аграрна олуја прети Европи

Мали произвођачи се жале на све већу бирократизацију, непредвидивост цена и све тежи приступ тржиштима. Смањење дотација ће само убрзати тренд нестајања породичних фарми, што има далекосежне последице не само за економију, већ и за демографију и одрживост села.

Нови буџет Европске уније прети да буде тачка прелома – и то у дословном смислу – за европски аграрни сектор. Смањење дотација пољопривредницима, што је један од кључних елемената аграрне политике ЕУ од њеног оснивања, није само техничка корекција. То је сигнал дубље промене приоритета, у којој се рурална Европа полако гура на маргину, док се пажња све више усмерава на зелену транзицију, идентитетска питања и геополитичке циљеве – пре свега, брзи пријем Украјине у ЕУ, могуће већ до 2029. године. Оваква комбинација фактора може бити фатална за многе европске фармере – поготово за мале и средње пољопривредне произвођаче у земљама као што је Мађарска, који већ сада осећају притиске глобалног тржишта, растућих трошкова и бирократских норми које стижу из Брисела.

Један од парадокса нове политике је у томе што се од фармера очекује више – да поштују све строжије еколошке прописе, да смање емисију штетних гасова, ограниче употребу пестицида, поштују правила о добробити животиња – а истовремено им се нуди мање. У овој већ довољно сложеној ситуацији, убрзано приближавање Украјине ЕУ уноси нови ниво неизвесности. Украјина је пољопривредна суперсила: располаже са 32 милиона хектара обрадиве земље, од чега је добар део у власништву или под контролом западних корпорација. Компаније као што су Cargill, DuPont, Monsanto (која је сада део Bayer-a), Continental Farmers Group, и CHS, већ годинама улажу у украјински аграрни сектор, под условима који би били незамисливи у ЕУ. Додајмо томе и информацију да је велики амерички инвестициони фонд BlackRock потписао меморандум о разумевању с украјинским Министарством економије ради оснивања Ukraine Development Fund, намењеног привлачењу приватних инвестиција у кључне секторе, укључујући инфраструктуру, енергетику – и пољопривреду.

Оно што европски фармер не сме, у Украјини је често нормално: употреба генетски модификованих семена, агрохемије која је великим делом забрањена у ЕУ, а додајмо томе и изостанак бројних строгих еколошких регулатива. Поред тога, просечна украјинска фарма је вишеструко већа од европске, што значи нижи трошак по јединици производње. Када се таква пољопривреда, потпомогунта крупним америчким капиталом, пусти на заједничко европско тржиште, уз исти или нижи ниво пореза, резултат је предвидив: масовни банкроти мањих фармера у западној, источној и средњој Европи.

Мађарска, као чланица ЕУ са снажном аграрном традицијом, већ осећа те притиске. Мали произвођачи се жале на све већу бирократизацију, непредвидивост цена и све тежи приступ тржиштима. Смањење дотација ће само убрзати тренд нестајања породичних фарми, што има далекосежне последице не само за економију, већ и за демографију и одрживост села.

Србија, иако још увек ван ЕУ, такође није имуна на ове процесе. Као земља кандидат, она је већ почела да усклађује своје прописе са европским стандардима, без могућности да учествује у заједничкој аграрној каси. Поред тога, српски пољопривредници ће бити директно угрожени уколико дође до либерализације трговине са Украјином и њеним аграрним гигантима, чији ће производи преко разних ланаца снабдевања стизати на српско тржиште.

Све ово указује на потребу за хитним преиспитивањем аграрне политике ЕУ и начина на који се третирају пољопривредници. У супротном, Европа ризикује да изгуби не само своју пољопривредну самосталност, већ и један од темеља своје културе и идентитета. Ако европска села остану пуста, ако мали фармери изгубе могућност за профитабилну производњу и средства за живот, ко ће обрађивати земљу, хранити градове, очувати економски суверенитет и одбранити оно што зовемо европским начином живота?