Милан Степанов: Бошњаци о Орбану

Бошњачки медији о Мађарској и Виктору Орбану пишу готово рефлексно негативно, у кратким резовима, са мало труда да разумеју стварне мотиве и легитимне интересе Будимпеште. Незнање и недовољна информисаност се, као обично, мешају са предрасудама: Орбан је „лош момак“ јер отворено подржава Србе у БиХ и Милорада Додика; све остало је квази-аргументација, са једином сврхом да се поткрепи унапред донесена пресуда.

Од тренутка када је Мађарска први пут отворено најавила значајну финансијску и политичку подршку Републици Српској, уреднички шаблон остао је исти. Сваки потез Будимпеште тумачи се као „подривање БиХ“ и „нелиберална осовина“ Орбан–Вучић–Додик. Када мађарски премијер одбије да прихвати европске казне против Додика, у Сарајеву следи медијска лавина.

Реакције читалаца на онлајн порталима само појачавају тај тон. „Мађарска је отворени непријатељ Босне и Херцеговине!“ „Прекинути све односе са овом русофилном државом.“ „Није Мађарска него диктатор у Мађарској.“ „Кад се теби не свиђа Брисел (...), изађите из ЕУ као и Велика Британија, нек Русија храни Мађарску.“ То су три типична слоја реторике: претеривање („отворени непријатељ“), дехуманизација („диктатор“) и геополитичко етикетирање („русифилна држава“).

Када би се босанско-херцеговачки аналитичари и читаоци мало више потрудили, схватили би да мађарску политику није тако тешко разумети. Будимпешта доследно наглашава да је стабилност Западног Балкана њен кључни безбедносни приоритет, инсистира на контроли илегалних миграција, гради енергетске везе са регионом ради сигурности снабдевања, а на плану културне политике негује хришћански конзервативизам као стратешко национално опредељење. Сарадња са Бања Луком у том контексту је за Будимпешту и спољнополитичко средство и циљ: адут у преговорима са Бриселом и услов за стварање безбеднијег окружења на југу.

Зашто, онда, толико неселективних и неодмерених напада? Прво, постратна морална економија сарајевске јавности почива на јасној подели улога „жртва–агресор“. У тој поједностављеној шеми, свако ко пружа руку Бања Луци добија печат саучесништва. Друго, медијска економија кликова награђује драматизацију, а Орбан је идеалан негативни јунак: конзервативан, у спору с Бриселом, пријатељ с Вучићем и Додиком, у дослуху с Путином и Сијем. Треће, бошњачка штампа, очигледно, и даље плаћа данак глобалном рату наратива „демократски Запад vs. антилиберали“, и нема много разумевања за легитимне националне интересе мањих држава. По њиховом наративу, свако мора некоме да се приклони, да се понаша као добар поданик и да се нада да ће нешто заузврат добити, макар и мрвицу са великашког стола. Отуда и помало смешан, помало жалостан наратив према којем „Европа храни Мађарску“.

Четврто, унутрашњи политички резултати у БиХ тешко могу да се продају домаћој јавности као успех, углавном због тога што их нема. БиХ је, очигледно, дисфункционална државна творевина, америчко-европски протекторат, економски тешко одржив, са становништвом које се рапидно смањује. Деца се не рађају, а млади, ако могу, одлазе. Лакше је, дакле, бирачима понудити неке међунационалне тензије, или указати на неку спољну претњу.

Последице оваквих наратива су опасне: односи Мађарске и БиХ своде се на ишчекивање сарајевске чаршије да ће Орбан једног дана пасти, па ће се све променити. То је кратковид приступ, јер Мађарска је и потенцијални инвеститор, и енергетски партнер, и чланица ЕУ са утицајем. Тренутна мањинска позиција Орбана унутар ЕУ може временом да се промени: тај исход није мање вероватан него могућност да он изгуби следеће парламентарне изборе. Трајна медијска демонизација затвара канале за договоре, од енергетике до миграција, које би Сарајево могло водити са Будимпештом.

Ако се из овог зачараног круга жели изаћи, треба прво признати да Мађарска има своје легитимне националне интересе, друго да се ти интереси могу тицати и Западног Балкана, треће одвојити суд о мађарској унутрашњој политици од процене потенцијане користи везане за билатералну сарадњу и артикулисати конкретне пројекте који не угрожавају суверенитет БиХ, али препознају чињеницу да Будимпешта има свој статус у региону и улогу у ЕУ. У супротном, званично Сарајево ће остати заробљено у параноичном стању свести огорченог интернет-коментатора, удобном, јер не захтева дубље промишљање, али неупотребљивом у било какве корисне сврхе.