Милан Степанов: Почетак краја у Украјини?

Протести, покренути од стране прозападне кијевске елите повезане са Мајданом и западним НВО структурама, подстакнути су одлуком власти да две антикорупцијске агенције ставе под контролу председничког кабинета.

Док рат на истоку и даље односи животе, нови фронт отворио се у срцу Украјине, на улицама Кијева. Овога пута, мета незадовољства није Кремљ, већ влада Володимира Зеленског. Протести, покренути од стране прозападне кијевске елите повезане са Мајданом и западним НВО структурама, подстакнути су одлуком власти да две антикорупцијске агенције ставе под контролу председничког кабинета. За многе у Кијеву и западним престоницама, тај потез означава опасан политички заокрет.

Поменуте агенције, НАБУ и САПО, нису настале као израз унутрашње реформске воље украјинског народа, већ као инструмент америчког и британског политичког инжењеринга после 2014. године. Њихова улога није била искорењивање корупције, већ управљање њоме: задатак тих агенција је био и остао да обезбеде да новац са Запада стиже само до „поузданих партнера“. Корупција није нестала, напротив: постала је институционализована, ефикаснија и централизована, а при том је нашминкана и добила је елегантно западно одело. Ове институције су служиле као полуга за награђивање послушних и дисциплиновање оних који би могли угрозити прозападни курс. Симбол тог накарадног система лажне борбе против корупције постао је случај „Бурисма“, у који је умешан Хантер Бајден у време док је његов отац, Џо Бајден, тада потпредседник САД, креирао украјинску политику и „борио се против корупције“.

Данас, када је ратна исцрпљеност достигла врхунац, а западна помоћ пресушује, Кијев нема више интереса да се повинује структурама које не нуде новац, али захтевају утицај. Зеленски жели да централизује контролу над преосталим ресурсима, а обрачун с антикорупцијским телима шаље поруку: ако више не плаћате, нећете ни управљати. Та порука није упућена само Западу, већ и домаћој јавности: држава мора бити „суверена“, чак и по цену конфликта с донедавним заштитницима.

На улицама Кијева сада протестују и идеалисти и они који су на платном списку западних фондација. Заједно марширају, једни из убеђења, други по задатку. Реч је о мрежи невладиних организација која у последњих десет година обликује јавни дискурс Украјине. Међу демонстрантима су и бивши учесници Мајдана, који данас, десет година касније, виде како се њихови снови урушавају. Уместо обећане демократије, добили су власт концентрисану у рукама једног човека и његове блиске околине. Цензура, репресија и ванредно стање постали су норма. Украјина не иде више ка Европи, већ маршира ка сопственом ауторитарном моделу.

До недавно, критика Зеленског у западним медијима била је табу. Данас, Њујорк тајмс, Вашингтон пост, Гардијан и други почињу да отварају тему концентрације моћи, цензуре и корупције у самом врху власти. На мети је и Андриј Јермак, шеф кабинета, кога аналитичари називају „сивом еминенцијом“.

Расцеп унутар прозападног табора постаје све видљивији: једна струја остаје верна Зеленском и ратној дисциплини, друга брани вредности због којих је Мајдан и настао, а трећа, просто, жели да заштити своје позиције и привилегије које им је обезбедила подршка са Запада. Истовремено, јаз између креиане медијске слике и стварности на терену све је већи. Руска војска напредује, украјинске линије се урушавају, број дезертера расте из месеца у месец, а нове украјинске регруте хватају по улици, пребијају их ако пружају отпор, и шаљу их на фронт без одговарајуће обуке.

Украјина тако постаје још један трагични, неуспели експеримент. Уместо либералне демократије, створен је дисфункционални режим зависан од страних пара и западних агентура. Зеленски више не игра улогу хероја, већ ону коју Запад обично резервише за идеолошке противнике и неуспешне савезнике: корумпираног аутократе кога сопствени народ одбацује. Његова судбина постаје метафора још једног пропалог пројекта насилног „извоза демократије“, који у суштини није ништа друго, него насилно отимање државе од њених становника.