Милан Степанов: Трамп и Путин на Аљасци - могућности мира и нове безбедносне архитектуре

На Аљасци је одржан дуго очекивани сусрет председника Сједињених Држава Доналда Трампа и председника Русије Владимира Путина. Сама чињеница да је до овог сусрета дошло у атмосфери обостраног уважавања и без класичне реторике непријатељства, већ је знак значајног дипломатског помака. Обојица лидера су јасно ставили до знања да желе разговор о миру и сарадњи, а не наставак конфликта.

Иако конкретни уговори нису потписани, неки позитивни сигнали указују на постојање могућности прекида рата у Украјини и постепеног обнављања америчко-руских односа. Путин је говорио о потреби нове европске безбедносне архитектуре у којој Русија не би била третирана као изопштени противник, док је Трамп сусрет оценио као „велики корак напред“. Оба председника су у први план ставила стабилност, што је већ довољно да Европи донесе осећај олакшања.

За Европу би овакав миран расплет имао далекосежне последице. Најпре у области безбедности – прекид рата у Украјини значио би крај опасности од ширења сукоба и нових таласа нестабилности. Уместо ескалације, отворила би се перспектива дијалога и трајнијег мира.

У области енергетике, стабилизација америчко-руских односа могла би донети и могућност враћања на нормално снабдевање Европе руским гасом и нафтом – мада то Американцима баш и није у интересу. Европска привреда, која већ годинама трпи последице санкција и високих цена енергената, добила би снажан подстицај. То би нарочито осетиле земље попут Мађарске и Србије, које се ослањају на руске енергенте и којима је стабилност у овој области од суштинског значаја. Мањи трошкови енергије директно би значили већу конкурентност индустрије, као и бољи животни стандард грађана.

Економски ефекти могли би бити подједнако снажни. Укидање или ублажавање санкција омогућило би обнову трговинских токова, нове инвестиције и оживљавање европско-руске сарадње. За Србију би то значило више простора за балансирану спољну политику и већу самосталност у избору економских партнера, док би Мађарска добила прилику да потврди улогу посредника између Брисела и Москве.

Наравно, не постоји мир који је свима по вољи. У Европи постоје политичари који су годинама упорно тврдили да Украјина може и мора војно поразити Русију. Њихов кредибилитет би био озбиљно угрожен, уколико се покаже да је компромис и те како могуће решење. Још јачи отпор долази од индустрије оружја, тзв. војно-индустријског комплекса, која има директан интерес да рат траје што дуже. За њих мир значи губитак профита и опасност да се смањи производња која је у последњим годинама достигла рекордне размере.

У том контексту, сусрет Трампа и Путина у Аљасци може се посматрати као први корак у дугом и сложеном процесу. Уколико дође до нових састанака и преговора и, коначно, до конкретних договора уз потписане и ратификоване уговоре, свет би могао да сведочи крају најкрвавијег конфликта у Европи после Другог светског рата.

За Србију и Мађарску, као и за остатак Европе, сусрет на Аљасци може постати геополитичка прекретница. У питању није само окончање једног рата, већ и могућност преобликовања начина на који велике силе управљају пословима од светског значаја. Уколико дијалог између Вашингтона и Москве заживи у пуном капацитету, Европа ће морати да се поново научи уметности равнотеже: да не гледа на Русију искључиво као на претњу, нити на Америку као на јединог гаранта сопствене безбедности. То би за наш континент био прави тест зрелости, повратак разуму и дипломатији, после деценија подређености и конфронтације. Ако Европа успе да у том процесу нађе сопствени глас, онда ће сусрет у Аљасци можда једног дана бити памћен не само као дипломатски догађај, већ као тренутак у којем је започело ново поглавље светске и европске политике.