Мирко Митар Кркељић: Визија политичара и душа уметника

"Сматрам да је кључ нашег успеха на протеклим народносним изборима то да смо уочили једну друштвену потребу и успели смо на разна питања да дамо своје одговоре. Одлучили смо да кренемо сасвим новим путевима, јер смо сматрали да, ако желимо промену, треба да дамо пример", каже у интервјуу за наш лист председник Српске самоуправе у Будимпешти Мирко Митар Кркељић.

Започнимо наш разговор с темама из мањинске политике. Шта представља Удружење „Зора” у контексту српске мањинске политике у Мађарској? Због чега сте основали то удружење и како бисте га окарактерисали?

То удружење се обнављало у више наврата, а последњу такву обнову је доживело пре три године, када смо уочили потребу у српској заједници да се направи једна организација која ће да окупи нас млађе, који смо заједно одрасли.

Ми имамо јако пуно заједничких успомена из детињства, највише захваљујући језичком кампу „Вук Караџић”. Ту смо се упознавали, ми млади из Батање, Деске, Помаза, Будимпеште, Ловре... Након тога смо одржавали контакте једни са другима. Неки смо заједно ишли у школу, па у гимназију, на факултет. Тако смо се заинтересовали за живот наше заједнице, пожелели да се бавимо културом, политиком, друштвеним делатностима, писањем, уметношћу. Схватили смо да не би било лоше да за потребе наше генерације постоји једна организација која ће нас окупити и која ће да донесе иновације у живот наше заједнице, јер смо уочили да можда не функционише све, као што би требало, нарочито на том друштвеном плану. Тако смо решили да ћемо створити једну платформу која ће с времена на време да окупи све те људе. То се после и проширило ван наше генерације и сад већ окупљамо све људе који су заинтересовани за друштвени живот српске заједнице у Мађарској.

Постоји један човек који је за то посебно заслужан, то је господин Данило Урошевић који је обновио Удружење „Зора”. Када сам био на факултету, онда ме је потражио и рекао да има једно удружење у којем су чланови остарили или више не могу да се баве овим послом и да би он желео да преда то удружење мени. Он је мене познавао од малих ногу. Дакле, тако почиње прича о „Зори”.

И онда, после неколико година, створили су се услови да оживи то удружење – прво на пољу културе. Организовали смо разне културне вечери, информативне вечери, историјска предавања итд.

Најактивније су биле две наше чланице: Софија Каплан, која је етнограф, и Бранка Башић, која је врло позната етно-певачица наше народне музике, добитница награде Прима Јуниор. Њих две су биле водитељке тих историјско-уметничких вечери. Софија је истраживала прошлост наше заједнице, а Бранка је сакупљала народне песме, и онда су се створиле те мултиуметничке вечери, један јако вредан садржај.

За нашу организацију се, такође, везује обнављање фудбалског купа у Ловри. Ове године ће се већ трећи пут организовати тај велики фудбалски куп, који окупља спортске екипе из целе државе. Душан Которчевић је главни организатор овог купа.

Дакле, увек имамо екипу из Деске, Сегедина, Батање, Ловре, из Српске гимназије, и то буде један леп дан у Ловри. Постало је традиционално: имамо један предиван дан када српска заједница може и на тај начин да се дружи.

Као професор књижевности, можда и као писац, ја највише волим када се направе позоришне представе, када се праве књижевне вечери, концерти, али треба да припазимо и на то да има садржаја који могу да привуку и веће масе. Спорт је једна дивна прилика за то.

На крају, 2024. године, наше удружење је одлучило да учествује на мањинским изборима. Постигли смо јако леп резултат, други најбољи резултат међу организацијама. а код питања о изборима смо јако поносни што су нам се на изборној листи придружили и представници старијих генерација са којима делимо исте вредности, као што је носилац наше изборне листе Кристифор Брцан и Вера Вуковић, једна од најактивнијих српских активиста у Барањи.

Млади сте и иновативни. У изборној кампањи сте по први пут користили вештачку интелигенцију, а користили сте и старе методе, као што је, на пример, писање политичког програма. Зашто сте сматрали да је то неопходно?

Сматрам да је кључ нашег успеха на овим изборима то да смо уочили једну друштвену потребу и успели смо на разна питања да дамо своје одговоре. Одлучили смо да кренемо сасвим новим путевима, јер смо сматрали да, ако желимо промену, треба да дамо пример. И то већ у току саме кампање. Уместо тога да користимо испражњене изразе, пропаганду и демагогију, ми смо одлучили да ћемо да кажемо шта је наше мишљење и која је стратегија коју ћемо да пратимо уколико дођемо у позицију да имамо већи утицај на друштвени живот наше заједнице.

Уочили смо један проблем, а то је да се ствари понекад дешавају „ад хок”, не систематски, не стратешки, не по некој визији: где би наша заједница требало да стигне за годину дана, за пет година, за педесет година можда. То звучи доста амбициозно, али уочили смо ту потребу да треба да се дају одговори на сва та питања. И онда смо сели заједно и решили смо да требамо и на нивоу културе, и на нивоу образовања, на нивоу друштвених питања, у функционисању самоуправе, уопште, што се тиче постављања на место свих тих друштвених и људских односа –  да дамо одговоре, и онда смо саставили први писани политички програм који је објављен у нашој заједници.

Мислим да је то само по себи велики искорак у политичкој култури – да постоји једна понуда. Дакле, да понуда није да је ту Митар, да је ту Жика, Мика, Пера, него да постоји једна врло конкретна понуда, да уколико Удружење „Зора” дође у ту позицију да може да одлучује или да учествује у креирању наше заједничке будућности, онда да знају људи шта могу од нас очекивати. И да нас на основу тога могу и позвати на одговорност.

Наравно, то је увек тако у политици – човек многе ствари види тек када дође у ту позицију, да можда од његових идеја половина, или 10 посто, или 20 посто није оствариво, можда не може на тај начин да се оствари. Али политички програм је увек добар и користан да би се одредиле смернице. Дакле, да зна човек шта да очекује.

Кампања је деловала изразито прљаво, била је недостојна наше традиције слоге и заједништва. Да ли је та кампања оставила трајни утицај на живот српске заједнице у Мађарској? Могу ли се ране зацелити?

Кампања увек уме да пробуди, и то је тако и у већинској, а сад већ, на жалост, и у нашој мањинској политици, најниже људске страсти и најниже људске потребе. Ако се загледамо у себе – сви ми бисмо волели да се осећамо сигурно, вољено, окружени људима које волимо. Треба да осећамо да нас признаје наша средина. Мислим и на породицу и на ширу друштвену околину. Дакле, иза свих тих наших жеља постоје неке основне људске потребе које бисмо желели да задовољимо.

Мени је јако жао свих оних људи који се до те мере поистовећују са неком политичком функцијом, са неким звањем, са вођењем нечега, да се зарад освајања тих функција не либе да учине неком другом зло или нешто што ће другима наудити. Сматрам да људи, када би знали ко су они сами заиста, изнутра, иза тих политичких функција или пуког егзистенцијалног стања, онда вероватно то не би радили. Ја желим свима, од срца, да дођу једног дана до сазнања ко су. Јер онај који зна ко је, тај сигурно другоме неће то урадити, зато што више неће имати толику дозу страха да: „Ако не добијем ту позицију, ако не добијем тај посао, ако немам такву плату – шта ће бити са мном?”

Кампања је, нажалост, увек могућност да се пробуде најниже страсти у људима. Отпуштање неких ствари из наших живота видим као највећу животну лекцију коју треба да научимо. Да се не везујем за то „ја сам сад председник Самоуправе Срба у Будимпешти”. Тренутно заиста играм ту улогу на животној позорници и трудим се да тај посао на најбољи могући начин одрадим, али никако не смем да се поистоветим са том позицијом, зато што ће се онда пробудити једна велика доза страха у мени: Ко сам ја ако више нисам председник Самоуправе Срба у Будимпешти? И онда настаје велики проблем, јер тај страх може да натера човека да учини нешто што иначе не би.

Мислим да треба да пронађемо – сада да користим асоцијацију једне дечје представе – тај сунчев зрак у нама, и да схватимо да је то оно што јесмо. Све остало су површнији слојеви нашег живота. Чак, сад да не уђем у причу, наше име, с којим се поистовећујемо, а камоли наше политичке функције, наш пословни живот. Ако се вратимо том исконском, том основном извору, и разумемо шта смо ми заиста, онда схватамо да вођење прљаве кампање, пљување по другима, омаловажавање – то највише вуче ка дну онога који то ради.

Можемо ли то да превазиђемо или смо још завађени, још смо у кампањи и бићемо у кампањи до следећих избора?

Морамо да пређемо преко тога. На тај начин се не може живети и то штети целој нашој заједници. Сад, наравно, ја сам на страни која је успела да оствари своје политичке циљеве, и нама је лакше да кажемо: сад је готово, хајде да се консолидујемо, рука у руку, и од сад је све супер. Страни која није успела да оствари своје политичке циљеве је све то теже. Али, важно је.

По мени је најважније и у политици и у свему другом у животу, прихватање одговорности. Дакле, да човек увек стоји иза тога што је урадио и да за своје поступке прихвати одговорност. Моје лично искуство је, и из приватног и из пословног живота, да све док човек не схвати да ако седи за кормилом свог живота треба да прихвати одговорност, живот ће му увек наметнути такве ситуације и такву околину да ће морати да се суочи с тим. Све до тог момента ће ударати главом у тај исти зид – док не дође до сазнања да треба да препозна у себи: или прихваташ одговорност за своје поступке, или ћеш увек доћи до тог истог зида. Мислим да је то једно добро сазнање – и у политици и у приватном животу и у свему – то је нешто ка чему треба да тежимо.

Какви су били твоји први месеци на челу Самоуправе Срба у Будимпешти? Који су приоритети, шта је већ остварено?

Што се тиче Српске самоуправе у Будимпешти, она је имала исто руководство три деценије. На нашој последњој манифестацији, на Великом Сретењском сабору који смо одржали у Српском позоришту у Мађарској и у „Српском венцу”, за тих 30 година смо се захвалили Бориславу Русу, који је предводио ову самоуправу.

Наш задатак у том смислу није лак, јер ту постоје уходани системи, неке јако старе навике. Онај који преузима неку дужност увек има тежњу да нешто побољша, да нешто промени, да нечим допринесе, да све буде још разноврсније, још богатије.

Имате свој програм, на крају крајева, и своју визију, и њу желите да остварите – а не визију ваших политичких опонената, је л’ тако?

Наравно, али се трудимо да створимо атмосферу демократије. Ја волим да радим на тај начин. Тако и „Зора” функционише – свако може да изнесе своје мишљење. Ја знам о себи да не знам све. И то је исто једно јако битно сазнање и у политици – да нисмо свезнајући, да треба послушати и друге људе, и супротну страну, и можда ће они просветлити неке ствари које до сад ми, због склопа нашег размишљања, нисмо уочили.

У тој тројној структури самоуправа, можда најтежи задатак имају регионалне самоуправе као што су Будимпештанска самоуправа и Српска самоуправа у Пештанској жупанији. Оне су временом – не због кривице њихових предводника, него углавном због систематско-законског оквира – губиле на значају. Дакле, из године у годину су имале све мањи буџет, све мању улогу у креирању живота заједнице. Ја бих да вратим тај стари сјај и значај Српске самоуправе у Будимпешти. Сад, на који начин? Наравно да су нам у томе од помоћи и Самоуправа Срба у Мађарској, која има финансијску позадину, подржана је инфраструктуром коју чине институције ССМ, са добрим људским односима на нивоу организација, цивилних друштава итд. На тај начин можемо да кренемо у рад, без обзира на отежане финансијске могућности, с обзиром да је буџет наше самоуправе доста тесан.

Прошло је пет месеци од нашег избора и већ смо успели да нас, први пут откад је градоначелник Будимпеште, господин Карачоњ, прими. На том заседању је било речи о разним стварима. Већински политичари увек очекују да ћемо тражити паре – повећање нашег буџета, суфинансирање. Ми нисмо то прво тражили – наравно, и то питање је било покренуто – али нама је важније да будемо део будимпештанског културног живота, да учествујемо на великим будимпештанским културним манифестацијама. Град Будимпешта има изузетно богат културни живот са јако много занимљивих манифестација. Ми бисмо желели да будемо и део свакодневног, великог будимпештанског културног живота. То су прилике за нас да становницима нашег града покажемо нашу културу и све вредности српске заједнице, а има их јако много.

Пређимо сада на питања из културе и уметности, која нас, који и сами пишемо и стварамо, можда мало више занимају. Можеш ли нам нешто више рећи о тренутно актуелним пројектима – „Коштана” и „Да ми Бог да”? Како су настали, какве су реакције публике?

Мени је у мом послу најбитније да пратимо ту нит оригиналног културног стваралаштва, или уметничког стваралаштва, које се ту у Мађарској вековима развија, од Венцловића, па преко Витковића, Јоакима Вујића итд. Имамо врло добар извор те оригиналне стваралачке културе. Када сам се у нашој заједници активирао као уметник, као организатор културних догађаја и као писац, било ми је битно да то буде у првом плану.

Битно је, такође, да представимо културу и културне садржаје из Србије, да угостимо уметнике, да постоје те размене. Имамо предивну сарадњу са културним центрима из Србије и са појединачним уметницима. Такође, треба да подржимо нашу локалну културу: наша фолклорна друштва, организације, појединце, да представе своје умеће у Србији. То су много битни задаци.

Али мени је лично у првом плану – увек та оригинална уметност, и да се то и подстакне. Културни центар „Српски венац” специфичан је по томе што не представља само туђе уметничке садржаје, него има и свој продукт. Скоро сваке године имамо бар по два пројекта који су потпуно оригинални пројекти „Српског венца”, и преко којих повезујемо и српску заједницу са већинским становништвом, и српску заједницу са становништвом у Србији. То је та нит, која потиче још од Витковића и Јоакима Вујића. Значи, сами стварамо и покушавамо да окупимо српске ствараоце у Мађарској, и онда из свега тога правимо продукт који је занимљив не само за нас саме, за нашу малу заједницу, него и за ширу заједницу у Мађарској, а и за нашу матицу Србију. И тако се затвара круг.

Те ствари су нам од велике помоћи и у самом одржавању заједнице. То су активности које задржавају људе једне поред других. То су заједнички доживљаји. Када се режира представа и када у њој учествује велики број наших људи, и млађих и старијих – од Биљане, Дејана, преко Лене, Марка Ембера, Зорице, Тибике, Ратка Краљевића, Милана Руса – дакле неки и од те старе гарде која је основала Српско позориште, и неки млађи ствараоци. 

Можемо рећи да нас спаја „српство”, и то је много битно, али поред националног обележја, треба да нас спајају и заједничке успомене, заједнички доживљаји. Ако смо нешто заједно урадили – да ли је то концерт, представа, пројекат другачијег типа, књижевно вече, или смо издали збирку – то нас спаја. Ја у томе видим најбитнији наш задатак.

Ту бих се надовезао, јер многи људи кад говоре о традицији не разумеју да традиција није нешто што само постоји, што треба очувати, него свака генерација мора изнова да је осмисли и прилагоди, односно адаптира на модерно време. Шта значи бити Србин у Мађарској данас у 21. веку? Шта значи наша традиција и како ћемо је пренети на следеће генерације? Како ви спајате традицију са иновацијом у вашем раду?

Врло често, на разним мањинским округлим столовима, слушамо јадања других мањина: како млади не долазе, како је врло тешко привући младе, није им то занимљиво, итд. Ја могу да се похвалим тиме да ми тај проблем немамо. Српска заједница може да се похвали са тим да су ту заинтересоване разне генерације, и то је управо због тога што ми не нудимо само традиционалне садржаје, него промовишемо, кроз наше пројекте, и модерну уметност.

По идеји наше директорке Зорице Јурковић Ембер, „Српски венац” је одмах тако и започео свој рад: направили смо велики пројекат, „Дух предака пева са нама”. То је још један наш заједнички доживљај. У снимању тог спота су учествовали заиста многи. Велики број наших људи из заједнице је присутно у том видео-споту.

Мој најбољи пријатељ из детињства, Марко Ембер – који је у међувремену постао славни глумац – и ја, написали смо једну песму. Снимали смо видео-спот током целе године, на разним приредбама и породичним слављима.

Када представници осталих мањина кажу да млади не долазе, ја им увек кажем да ми имамо рецепт. Припадници те нове генерације су највише заинтересовани једни за друге. Уколико им ми понудимо нешто што није за њихов узраст, онда је сасвим природно да ће уместо тога изабрати ТикТок, биоскоп, Инстаграм, итд. То је, велики изазов у стварању културе у 21. веку. Пре можда 50 година, када је почео да се развија културни мањински живот, онда није још било много ствари у конкуренцији. Али данас је огромна конкуренција – где ће људи да проведу своје време у петак увече од осам до девет? Да ли ће ићи у биоскоп, или ће доћи код нас у културни центар – да погледају једну представу или да погледају неки наш пројекат, на пример „Дух предака”, или „Да ми Бог да”. Наш рецепт је: уколико учествују у тим пројектима млади људи, и раде млади људи за младе људе – онда је све лакше.

Онда ћу вас сада питати: као представнику старије генерације Срба у Мађарској, али и као новоименованом главном уреднику српских новина – шта бисте мени дали као савет ако хоћу да освежим Српске недељне новине, ако хоћу да привучем млађу читалачку публику? Имате ли неку креативну идеју за мене?

Ја бих вам свакако предложио исти рецепт – укључите што већи број наших младих људи, који су изузетно талентовани, имају велику жељу и енергију. Што је више узраста укључено у рад – то боље. Човек од 60 година види ствари на један начин, човек од 20–25 на други начин. Када се све то споји, и када се искористи та велика традиција у споју са неким модерним обликом, и то се пласира на начин који данашњи људи могу да схвате, онда добијамо праву ствар.

И још једна врло битна ствар: у случају мањинских култура, постоји једна опасна замка. А то је да људи често упадају у грешку – ако је нешто српско и на српском – то је одмах сигурно и добро и занимљиво. Није сигурно. Треба створити уметничка дела која су сама по себи вредна, без обзира на то да ли су мањинска или нису.

Што се тиче актуелних пројеката, радимо на оригиналним пројектима из разних грана уметности. Можда сам најпоноснији на своју најновију представу „Коштана“, која је доживела велики успех у нашој заједници. Пунo пута смо је изводили – увек пред пуном салом. Коштана није моје оригинално дело, већ је инспирисано „Коштаном” Боре Станковића. Идеја потиче од наше директорке Зорице Јурковић. Када сам први пут чуо за ту идеју – да би било добро да се та представа обнови и направи нешто слично као пре 30 година, када је драмска секција наше гимназије СХГ извела „Коштану”, где је она сама глумила главну улогу – онда сам ја, као професор књижевности, који иначе нисам волео ту драму, рекао да ја не бих желео да се бавим Коштаном, зато што ми је она досадна. Сад, то звучи као бласфемија. И онда, некако, често смо причали – сваке недеље некако – Коштана, Коштана... Ја увек осећам у свом животу да када нешто човек треба да уради, та ствар лови човека. Дакле, с времена на време се увек негде појављује, негде ћеш то прочитати, негде ћеш срести ту књигу, и шта ја знам. И онда сам узео поново да је прочитам – али и даље сам осећао да ме та тематика не вуче, да ме не занима. То је било око годину дана борбе између мене и Коштане. Онда сам прочитао књигу „Тиња Калаз” од професора Петра Милошевића, јер сам знао да у тој књизи има доста о Коштани. За разлику од мене, он је јако волео ту тему. У неколико својих дела се бавио Коштаном. Рекао сам: „Можда могу да кренем тим путем, преко Петра Милошевића”. Али ни то ме баш није вукло. И онда једно јутро – после годину дана истраживања, читања разних књига на ту тему – пробудио сам се са инспирацијом. Врло често добијам инспирацију у том неком полусну, пред само буђење.

И у том полусну сам видео да је најзанимљивији део целе те приче за мене можда онај: шта је Коштана доживљавала у сат времена пре него што је требало принудно да се уда. Онда сам почео размишљати на ту тему и осетио велику инспирацију да направим од те народне драме – једну душевну драму, душевно-психолошку драму. Написао сам комплетно нову представу, инспирисану оригиналом, јер сам осећао потребу да се некако одужимо тој жени.

Постоји једна драма која се зове „Коштана”, али о Коштани самој врло мало знамо. Сама драма нам не открива каква је она. Само кроз њен монолог, на крају, и кроз неке наслућене моменте, можемо да асоцирамо каква је она могла бити као особа. Осетио сам потребу да напишем њену причу. Да направимо представу у којој ће она бити не само име у наслову, већ заиста – главни лик. И онда сам, као што ми се често дешава када стварам, имао осећај да после неког времена не пишем више ја ту ствар, него да сам само посредник. То кажем без неке претеране духовности или метафизике, али понекад стварно имам утисак да нисам ја аутор, него да та прича негде већ постоји – и да ја само преко ње пружам физички облик нечему што мора да се роди.  

И управо такав осећај – да сам више преносилац него писац – имао сам и код другог пројекта који ми је много прирастао срцу – а то је наш нови пројекат „Да ми Бог да”. Пре неколико недеља смо га приказали у Националном позоришту Мађарске. То је за мене велики успех и велика част. Аутори смо мој пријатељ Марко Ембер и ја. Он је писао музику и аранжман, а ја текст. Тема је оптација – песму и спот смо посветили години сећања Оптација 100, можда једном од најважнијих историјских догађаја српске заједнице у Мађарској.

Ту се прво родио текст, а затим музика и аранжман. Текст сам писао, преписивао, и одједном – током једне обичне шетње улицом – нисам био ни у полусну ни у некој тишини – дошло ми је као неко привиђење. Тешко је то описати другачије. Тада сам схватио да та песма, коју сам написао поводом 100. годишњице оптације, не говори из мог угла, већ да је то исповест једног човека, мени непознатог, који је – након оптације – пешке покушао да се врати у свој завичај, у Мађарску, али није успео. И да се та песма одвија у његовој глави, то су његове последње мисли. Тај осећај дубоке повезаности с нечим што је изван мене – то је оно што ме гура да стварам и да те приче оживим у уметничком облику.

И за крај, можеш ли поделити са нама нешто што тек долази – неки нови план или пројекат који те посебно радује? На чему тренутно радиш, шта те, као уметника, највише заокупља?

Можда оно што бих најсрдачније могао да поделим је то што ћемо зими правити једну божићну представу, коју сам почео да пишем још прошле године. То ће бити једна породична драма, пре свега намењена деци, али и родитељима и свакоме ко уме да осети ту божићну, духовно-просветљену атмосферу.

„Српски венац” ће наставити са својим редовним програмима до краја године. Очекују нас концерти, изложбе, позоришне представе, књижевне вечери.

И ево једног од мојих најдражих догађаја у најави: ускоро ће се представити нова збирка песама младе песникиње Јоване Вечић, овде у „Српском венцу”. Издавач ће бити Удружење „Зора”, на шта смо посебно поносни. Збирка се зове „Хеклане поплаве”, и Јована на један нов, личан и апстрактан начин наставља нит српске књижевности у Мађарској. То је збирка коју треба више пута читати, у којој човек може да се удуби у смисао, и која уме да додирне човека врло дубоко. За мене ће то свакако бити један од најдражих пројеката ове године.

Разговор водио: Милан Степанов

Фотографије: Владимир Марковић