Пештарења: Људи завезаних језика

Данас су сви веома заузети, наизглед доступни свима, а заправо никоме. Разговори уживо замењују се дописивањем, слањем цртежа и симбола, што за последицу има несналажење младих људи када треба употребити даровану им моћ говора.

Још памтим време када су кафићи били места сусретања, погледа и осмеха из којих су се неретко рађале симпатије, тихи флертови и љубави на први поглед. То су она места која данас више личе на писарнице, читаонице, дактилобирое и центре за истраживање савремене комуникационе технологије, него на пријатне просторе са првобитно намењеном им улогом из њиховог назива.

Млади у њима данас често седе за истим столовима, али су одвојени невидљивим зидовима својих „паметних” телефона и лаптопова. Нема више игре погледа, стидљивих осмеха ни случајних додира. Сви су веома заузети, наизглед доступни свима, а заправо никоме. Разговори уживо замењују се дописивањем, слањем цртежа и симбола, што за последицу има несналажење младих људи када треба употребити даровану им моћ говора.

На флерт се у савременом контексту често гледа као на непристојан, па чак и инвазиван чин. Страх од погрешне интерпретације, од претпоставке да ће комплимент бити схваћен као узнемиравање, довео је до тога да се млади све ређе усуђују да направе први корак. Удварање које је некада било уметност изражавања пажње и интересовања, сада се често доживљава као сметња или чак потенцијални друштвени преступ. Осећај нелагоде и опрез заменили су некадашњу човекову ведрину и разиграност завођења.

Kомплимент је застарео, непристојан, скоро вулгаран. Kафићи су позорнице тишине, на којима седе људи заробљени у својим екранима, глава погнутих, погледа прикованих за дигиталне светове. Млади седе једни поред других, а као да су међуобно удаљени светлосним годинама. Свако је затворен у свом балону алгоритама и нотификација.

У међувремену, дигитални „вашари за упознавање” – апликације, мреже, профили – нуде љубав као каталог производа. Превуци лево, превуци десно… Срце је постало сличица, а душа опис од сто карактера. Вештачки осмех на профилној фотографији, аутоматски одговор и емотикон који замењује поглед.

Љубав, која је некада куцала на наша врата или прозор, данас нам шаље „захтеве за пријатељство”; некада се у кафићу прижељкивао сусрет погледа, а сада се чека да стигне порука. Ако и стигне, често је хладна, испеглана, лишена топлине и несавршености, доказ да све више волимо имагинарну идеју љубави, а све мање стварну особу. Што се више трудимо да изгледамо занимљиво на интернету, све мање нам је стало да будемо присутни у стварности. Љубав захтева храброст, а она је у свету дигиталног надзора постала валута коју ретко ко троши.

Јасно је да се свет у последње време променио више него током читавог миленијума, али и даље верујем да човекова потреба за нежношћу, пажњом и додиром није нестала. Само је ућуткана и скрајнута, док се неко поново не усуди да пружи руку преко стола, погледа у очи особу до себе и кроз осмех изговори једно сасвим обично: „Здраво!”

Драган Јаковљевић