Прва српска кафеџика у Пешти

У бечком листу Vendéglősök Lapja (у броју од 1. августа 1897. године, у „Heti hírek“ – „Недељне вести“), који је био стручна публикацији намењена угоститељима и хотелијерима, појавила се необична прича. Међу текстовима о пиву и винима, саветима за конобаре и правилницима о послуживању, осванула је вест која је, засигурно, заинтересовала и пословни и монденски свет Монархије. У центру Будимпеште, једна дама српског порекла, Даринка Марковић, постала је власница кафане „Szerb kocsma” (Српска крчма) – а та кафана је убрзо словила за једну од најпосећенијих.

Прича је мали драгуљ из времена када су кафане биле више од места за јело и пиће, када су биле места сусрета, политике, уметности и промена. Даринка је била домаћин једне такве кафане, на самом Дунаву, у срцу тадашњег света. Кафана је била у улици Gránátos број 16 (на углу улице Gránátos и Zsibárus). Tада је та улица припадала IV кварту, а сада се зове Városház utca и припада V кварту. То је паралелно друга улица од садашње Váci улице. На тој адреси је она и живела и највероватније припадала имућнијим српским породицама из Пеште или Будима.

Њена кафана била је позната као пријатно место, где се окупљао шаролик свет и где се говорило на више различитих језика. У тексту се каже „домаћица се сваком госту обраћала на 'њиховом језику'. Такође се помиње да су специјалитети њене кухиње били српски, домаћи и да је ентеријер кафане задржавао јужњачки (балкански) дух.

У то време, око те улице се налазило много кафана, хотела и гостиона, а Срби су у Будимпешти имали дугу историју присуства још од 18. века, што између осталог, објашњава и постојање „српске кафане”. Тај део града је историјски био важан за трговину и био познат по великој присутности разних мањина, укључујући и Србе, Немце и Јевреје.

У доба када су угоститељством управљали готово искључиво мушкарци, Даринка Марковић се појавила као жена предузетница и то у центру тадашње Угарске. То што је лист „Vendéglősök Lapja“  из 1897. године уопште сматрао вредним да пише о њој већ само по себи говори колико је њена појава била неуобичајена. Лепа, ведра, образована са дипломатским опхођењем и са пословном проницљивошћу, све то заједно учинило ју је јединственом и допринело великој популарности „Српске крчме“. 

У наставку текста у листу „Vendéglősök Lapja“ се каже: „Ова кафана није ни најлепша, ни најбогатија, ни најмодернија, али има нешто, а то је: топлина, дух, и има госпођу Марковић.“

Аутор истиче њено опхођење према гостима, каже се да сваког познаје по имену, да зна ко воли кисело вино, а ко радије узима пиво из Чешке. Говорили су да уме да „среди“ спор између двојице трговаца око тога чија је шљивовица јача, али и да једнако разговара са глумцима, чиновницима и обичним људима. Напросто, имала је дар комуникације: да људе мири, спаја и окупља.

Има још једна занимљивост везана за Даринку Марковић. У листу се помиње да јунакиња наше приче вуче корене од славног Краљевић Марка, односно да је потомак Вукашина Мрњавчевића, српског средњевековног великаша и краља. Наводи се и историјски догађај  из 1371. године, битка на Марици (бој код Черномена), као подсећање на историјски догађај из српске прошлости.

Њена сестра, Наталија, била је удата за грофа Белу Креита (Kreith Béla), припадника високог племства. Извор за ову информацију је такође лист „Vendéglősök Lapja“  из октобра 1900. године (4. број). Дакле, обе сестре се представљају као потомци племићке, „кнежевске“ (fejedelmi) лозе“.

Тиме се цела прича око кафане „госпође Даринке Марковић“ чинила још интригантнијом: зашто би жена таквог порекла и са таквим везама одабрала да се бави угоститељством?

Али то није била класична гостионицаона, она је имала посебни дух и реноме. Под њеним руководством претворила се у место окупљања бечке и будимпештанске елите, као и "завичајаца" – људи са југа Монархије, укључујући Србе, Хрвате, па и Црногорце, који су радо свраћали по познату кухињу и лепу, пријатељску атмосферу.

Даринка Марковић није оставила дубок траг у званичној историји. Не помиње се у енциклопедијама, нити у градским водичима. Али, захваљујући новинском тексту, добили смо увид у живот једне жене која је успела да споји светове: аристократски и народски, јужњачки и средњоевропски, женски и пословни.

Славица Зељковић