Проф. др Каролина Лендак-Кабок: Срби и Мађари у мешовитим браковима (1. део)

Мешовити бракови нису места губитка идентитета, већ простори његовог проширења. У оквиру чланка проф. др Каролина Лендак-Кабок, пажња је усмерена на мешовите бракове између Срба и Мађара у савременој Мађарској – специфичну и до сада недовољно истражену појаву, која пружа важне увиде у међуетничке односе у централноевропском контексту.

Мешовити бракови – заједнице између партнера различитог етничког, националног, верског или културног порекла – представљају изузетно плодно тле за социолошка, антрополошка и политичка истраживања. У контексту савремених друштава обележених глобализацијом, миграцијама, идентитетским политикама и све већим културолошким преплитањима, овакве заједнице постају огледало ширих друштвених динамика. У њима се, готово микроскопски, осликавају процеси интеграције, асимилације, отпорности, преговарања идентитета и свакодневног суживота различитости.

У академској литератури, мешовити бракови су често посматрани као „лакмус папир“ друштвених односа – јер откривају колико је једно друштво инклузивно, отворено и спремно да прихвати разлике. Они се могу посматрати и као индикатори међугрупних односа, посебно у контекстима где су етнички и национални идентитети снажно институционализовани или политизовани. Висока учесталост мешовитих бракова, према неким ауторима, указује на постојање отворених и флексибилних граница међу групама, док њихова реткост може сигнализирати дубоко укорењене етничке дистанце и неповерење.

Поред тога, мешовити бракови пружају увид у свакодневне праксе преговарања идентитета – језик који се говори у породици, религијске и културне навике које се преносе на децу, односи са члановима шире породице и заједнице. Ове породице често делују у вишеслојном простору – између љубави и друштвених очекивања, између личних избора и колективних идентитета.

Значење мешовитих бракова за проучавање додатно расте када их посматрамо из перспективе мањинских заједница – где питања очувања језика, вере и културе постају централна. У том смислу, овакви бракови нису само интимне заједнице, већ и простори у којима се свакодневно води „тиха борба“ за идентитет, припадност и видљивост у јавном простору. У савременој Европи, где миграције и етничке разноликости обликују политичке, културне и демографске токове, проучавање мешовитих бракова доприноси разумевању процеса друштвене интеграције, интеркултурног дијалога и обликовања хибридних идентитета.

У оквиру овог чланка, пажња је усмерена на мешовите бракове између Срба и Мађара у савременој Мађарској – специфичну и до сада недовољно истражену појаву, која пружа важне увиде у међуетничке односе у централноевропском контексту. Мој актуелни истраживачки рад фокусира се на мешовите бракове између Срба и Мађара у савременој Мађарској – тему која пружа важне увиде у динамику међуетничких односа у Централној Европи, док сам се раније бавила мешовитим браковима у Војводини.

Када говоримо о српској мањини у Мађарској – треба истаћи да се ради о бројчано малој, али историјски присутној заједници, која је динамична јер припадници ове мањине долазе из Србије у континуитету. Познато је да Срби насељавају просторе данашње Мађарске од времена деспота Стефана Лазаревића. Долазе у више таласа, бежећи од турске најезде. Долазе и са Турцима, у XVI–XVII веку, а и током Велике сеобе, 1690. Долазе за време социјалистичке Југославије, а велики талас је био и од 1990-их година, за време ратова у Југославији. Због добро организованог школског система на српском језику и гимназије која је атрактивна за многе родитеље у Србији, Будимпешта је место сусрета разних генерација Срба у Мађарској.

О отворености заједнице сведочи велики број мешовитих бракова, у којима се идентитет, језик и културне праксе преговарају у свакодневном животу мешовитих породица и са већинским мађарским становништвом. У овом истраживању, теоријски оквир се ослања на више комплементарних приступа. Беријев модел акутлурације пружа основу за разумевање стратегија прилагођавања у мешовитим заједницама.

Према овом моделу, појединци (или групе) могу да бирају између четири стратегије: интеграције, асимилације, сепарације и маргинализације. У контексту мешовитих бракова, посебно је релевантан концепт интеграције, где се очување културног идентитета мањинске стране комбинује са активним учешћем у већинском друштву. У пракси, међутим, често долази до асимилације – нарочито када мањински партнер усваја доминантне културне обрасце како би олакшао породичну и друштвену динамику.

Међутим, свакодневни живот у мешовитим породицама не може се у потпуности објаснити само кроз институционалне или макро-структуралне теорије. Зато се у анализу уводи и концепт свакодневног национализма, који наглашава како се национални идентитети репродукују неприметно – кроз језик, ритуале, празнике, симболе и свакодневне навике. У мешовитим породицама, ти „банални“ изрази идентитета постају места преговора и симболичког позиционирања – нпр. који ће се празници славити, којим ће се језиком говорити за вечером, да ли ће се дете крстити, и у којој цркви.

Додатно, приступ транснационалних друштвених простора омогућава разумевање како мешовите породице истовремено функционишу унутар више друштвених, културних и институционалних контекста. Мешовити парови који долазе из различитих држава – нпр. Српкиња из Србије и Мађар из Мађарске – стварају породичне праксе које надилазе границе једне нације и ослањају се на ресурсе из обе средине. У случају Срба у Мађарској, то значи да породице често одржавају везе са Србијом – кроз језик, образовне институције, цркву, рођачке везе – чиме постају део транснационалне заједнице.

Иако брак између Српкиње и Мађара (или обрнуто) јесте примарно веза која се базира на љубави и заједничким интересовањима, већ први породични изазови показују да је етничка припадност присутна у готово свим сферама заједничког живота – од језика комуникације, преко избора празника и верских обичаја, до важних одлука везаних за школовање деце, али и утицаја такозваних “трећих страна” родитеља супружника или пријатеља – који се могу противити новом, етнички различитом члану породице. Мешовити бракови у Мађарској између српске и мађарске заједнице имају и једну „егзотичну ноту“ – приметила сам да је већинском, мађарском друштву балкански менталитет често врло привлачан.

Једно од најзанимљивијих открића мог истраживања јесте да значајан број испитаника, упркос мањинском статусу српске заједнице, одлучује да децу школује управо на српском (мањинском) језику, док је у Војводини питање језика школовања деце увек подлеже дугим преговорима између родитеља, те се на крају претежно одлучују на школовање на већинском (српском језику). Ово је показатељ не само снажне мотивације за очувањем језика и идентитета у Мађарској, већ и поверења у образовне институције српске мањине у Мађарској. У неким породицама се примењује и двоструки модел: деца похађају наставу на српском језику и један од родитеља говори са њима на српском језику, али су истовремено укључена у ваннаставне активности на мађарском, чиме се додатно развија њихова двојезичност и међукултурна осетљивост.

Проф. др Каролина Лендак-Кабок

Ауторка је доценткиња на Универзитету Етвеш Лоранд, на Факултету друштвених наука