Проф. др Каролина Лендак-Кабок: Срби и Мађари у мешовитим браковима (2. део)

Родне улоге су свакако видљиве у мешовитим браковима, јер жене – без обзира на то којој етничкој заједници припадају – често преузимају водећу улогу у очувању српског идентитета код деце. Оне су те које инсистирају на употреби српског језика у кући, уписују децу у српске образовне установе и учествују у раду културних и верских заједница.

Када је мајка Српкиња, овај процес долази природно, као продужетак њеног личног идентитета. Међутим, и Мађарице у мешовитим браковима често активно подржавају српску компоненту породичног идентитета – било кроз похађање прослава славе, одлазак на православне литургије, или укључивање у српске удруге и допунску наставу, док се развитак и утемељење мађарског идентитета некако подразумева, јер се претежно све одвија на мађарском језику и прихватање и неодузимиве особине културе су у свакодневици ових породица.

Чак и у случајевима када је отац Србин, а мајка Мађарица, жене препознају важност језичке и културне разноликости као ресурса, и свесно улажу напор у његово очување. Многи родитељи, заједно, трагају за могућностима да деца стекну знање српског језика – било кроз школу, цркву, летње кампове или свакодневну праксу у кући. Управо захваљујући њиховом залагању, српски језик и идентитет не остају у позадини, већ постају део богате породичне свакодневице.

Верска припадност, иако ретко отворени извор конфликта у мешовитим браковима између Срба и Мађара у Мађарској, има изузетно важну симболичку и идентитетску улогу. У многим породицама религија служи као тиха, али моћна осовина око које се обликује осећај припадности – како код деце, тако и код самих супружника.

Православна црква, у том контексту, не представља само верску институцију, већ и снажан културни и етнички репер. У великом броју случајева, родитељи одлучују да деца буду крштена у православној цркви, без обзира на то да ли су раније сами били религиозни. Православно крштење се доживљава као чин очувања српског идентитета и припадности, посебно у средини где су српски језик и култура у мањинском положају. Неки родитељи одлуку о верском опредељењу детета одлажу за касније, али и тада се често задржава присуство црквених празника и обичаја као део породичног живота.

Значајан број мојих испитаника истакао је да је управо укљученост у живот српске православне парохије – кроз одлазак на литургије, учествовање у славама, или организацију дечјих верских радионица – одиграла кључну улогу у формирању осећаја заједништва и припадности. У појединим случајевима, и сам супружник који није православне вероисповести прихвата улогу у тим активностима, те се и његов/њен однос према српском идентитету временом продубљује. Тако религија постаје више од верске праксе – она је место сусрета, симбол континуитета и простор у којем се гради и јача породична идентитетска осовина. У контексту мешовитих бракова, православна црква често преузима улогу носиоца културне повезаности и постаје важан чинилац у свакодневном животу, чак и код оних породица које се не би означиле као изразито религиозне.

Оно што је интересантно истаћи, јесте да и у војвођанским мешовитим браковима религија добија на значају, као идентитетска компонента код деце, али и код супружника, који на овај начин преносе на децу своје етничко наслеђе. Наиме, у многим браковима се припадност религији одређује према оцу, док се језик школовања препушта мајци на одлуку. Но, женама се ипак сугерише (од стране њихових супруга или његове уже породице) шта би било повољно за децу, тако им говоре да ће они бити искључени из дечијег образовања (ако се одлуче за мањински језик) – што и жене виде као велики пропуст, а такође се наводи и могућност потешкоћа у интеграцији у друштво у којем живе.

Много ређе, али понекад и очеви из мањинске заједнице инсистирају да деца похађају основно образовање на мањинском језику, што мајке нерадо прихватају, те наглашавају да  се суочавају са потешкоћом језичке баријере при помоћи код домаћих задатака деце. Ови аргументи се много ређе чују у мешовитим браковима у Мађарској. Ово се може приписати чињеници да је мађарска национална мањина у Војводини која чини већинско становништво у појединим насељима поред Тисе, често под сенком одређене стигме, због недовољног знања већинског језика. Због тога, постоји значајна разлика између мешовитих бракова у Војводини где мањински идентитет губи на значају када је реч о мешовитим браковима. Треба наравно додати и чињеницу да је Србија још увек постконфликтно друштво у којем се етничке различитости есенцијализују, те одражавају позиције (не)моћи етничких заједница.

Једно од најважнијих питања које се поставља у контексту мешовитих бракова јесте како се деца из ових заједница идентификују. Ово питање сам подробније истраживала до сада само у Војводини, те одговори које сам добила показују да већина деце развија такозвани сложени или хибридни идентитет. Знају да припадају двема културама, говоре два језика, и не осећају потребу да бирају „једну страну“. У том погледу, мешовити бракови нису места губитка идентитета, већ простори његовог проширења. Одрастајући у двојезичним домовима, деца ових парова често постају мостови између заједница, а њихова свакодневица демистификује предрасуде у својој најужој породици – међутим одређене тензије могу се приметити када они причају о својој широј породици, која нема додира са мањинским језиком у свакодневици.

Оно што ови бракови показују у Мађарској, јесте да заједнички живот различитих идентитета није само могућ, већ често и обогаћујући. Мешовити бракови могу бити лабораторије друштвене интеграције, где се свакодневно тестира толеранција, уважавање и спремност на компромис. У времену када се друштвене тензије често ослањају на разлике, ови парови и њихове породице нуде другачији наратив – наратив заједништва у разноликости. Наратив у којем се идентитет не доживљава као ограничење.

Интересантан аспект је ипак била културолошка удаљеност супружника. Они који су рођени у Србији, негују велику приврженост тој земљи, док супружник који је из Мађарске на то гледа са неке дистанце и без претераног интересовања, док то није случај код оних који су рођени у истој земљи, али су различитих националних припадности (Мађар/ица и Србин/киња у Мађарској или Мађар/ица и Србин/киња у Србији). То се наравно одражава и на политичка питања. Постоји одређена хијерархија у односима ових култура, која наравно није само одлика ове две нације, већ је генерално феномен који се у Европи може приметити; они који су рођени у западним земљама испољавају хегемонијску позицију према онима из централне Европе, а дистанце се после пресликавају са централне Европе на земље Западног Балкана.

Истраживање мешовитих бракова између Срба и Мађара у Мађарској и Војводини показује да љубав јесте приватна ствар, али да истовремено има и јавне, друштвене последице.

Значајан аспект очувања језика и идентитета у мешовитим породицама представља и конзумација медијског садржаја. Испитаници су више пута наглашавали колико им је важно да имају приступ телевизијским емисијама, филмовима, музичким програмима и вестима на свом матерњем језику. Медији не само да омогућавају повезивање с културним садржајима и савременим дешавањима у матичној земљи, већ често представљају и емотивни мост са језиком и културом порекла. У мешовитим породицама, овакви садржаји постају део свакодневице – како за родитеље, тако и за децу, којима помажу у развоју језичке компетенције и осећаја припадности.

Феномен мешовитих бракова обликује заједнице, школску политику, језичку употребу и међусобно разумевање народа. Мешовити бракови су и даље изазов – али и огромна прилика. Прилика да научимо више о себи, о другима – и о томе како заједно можемо градити друштва у којима разлике нису претња, већ предност.

Проф. др Каролина Лендак-Кабок

Ауторка је доценткиња на Универзитету Етвеш Лоранд, Факултету друштвених наука