Рашке духовне свечаности завршене уручењем Награде „Стефан Првовенчани”

Рашке духовне свечаности, 31. по реду, завршене су синоћ уручењем Награде „Стефан Првовенчани” писцу и професору Драгану Стојановићу. Захваливши се на угледном признању, добитник се у својој поздравној речи осврнуо на мото овогодишњих свечаности „Везуј конце за небо” као на метафору сталне тежње ка духовности, трагања за смислом и пуноћом постојања.

Драган Стојановић, писац, преводилац и професор на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду, добитник „Андрићеве награде”, Награде Матице српске „Бескрајни плави круг”, награда Националне комисије за Унеско, „Исидора Секулић”, „Ђорђе Јовановић”, „Никола Милошевић”, „Бранко Ћопић”, аутор је који нам је својим студијама и предавањима приближио делa Достојевског, Гетеа, Томаса Мана, енергију сакралног у уметности...

– У временима која нам нису склона, а у таквима живимо већ дуго, кад нам се с разних страна говори да живимо у добу постметафизичком, постхришћанском, у доба постистине, пост- овога и пост- онога, кад је, каже се, сваки прихваћени смисао флуидан, а стремљење ка њему узалудно, па чак и опасно, у доба кад се, како нам се такође сугерише, још само чепрка по остацима логоса, и да је најважније бити „инклузиван” и понизно се придржавати „правила” која се непрестано, већ према прилици мењају, дакле, управо у таквим временима ваља уложити своју снагу, ум и упорност у трагање за логосом, осведоченим, или да кажем и тако, вишим, за хумани развој отвореним смислом, који ће нас водити даље и учвршћивати нас у уверењу да се морамо одупрети деструкцији, бандоглавости неуких и ужагрености оних који и не мисле да треба знати шта је логос, или, такође, ко је Логос – истакао је Драган Стојановић, уз запажање да у томе своју улогу имају књижевност, филозофија, наука и уметност уопште; музика Вивалдијева, Шостаковичева, Стевана Стојановића Мокрањца.

Као аутор који је у својој награђиваној трилогији „Ћерка шпанског борца”, „Тамна пучина” и „Разговор с Јавором” и сам ходио историјским беспућима 20. века, приказујући судбине јунака у вртлогу историје, а поводом феномена да у историографији не постоји увек слагање у описима прошлости и закључцима који из тих описа следе, професор Стојановић је подсетио на то да Платон није одбачен зато што је Аристотел говорио нешто друго.

– Тако не смемо одустати од труда да се међу стазама и богазама наше и светске историје разаберемо шта је заиста било и зашто управо тако. Морамо се одупрети очигледним лажима и колико је у нашој моћи савесно тумачити оно што су други, пре нас, савесно истраживали. Некад историчари помогну књижевницима; некад бива обрнуто, па књижевници надахну историчаре. Да ли је, да би се допрло до логоса, довољан дугогодишњи труд писца, преводиоца, педагога, тумача и теоретичара књижевности, најзад и приљежног читаоца историје као „злог вртлога”, како ју је неко већ оценио? Вероватно да није. Но, ако све овде поменуто није довољно у трагању за логосом, шта је још потребно? Речено нам је, не тако давно, да је наступио крај историје. Видимо колико је то погрешно, како је олако и непромишљено тако нешто речено. Историја иде даље, па зато не гледајмо само од поднева до вечери и од данас до сутра. Као што не треба ни да заборавимо шта је све било од Стефана Првовенчаног, и пре њега, до данас, и шта још може бити у будућности – закључио је Драган Стојановић.

У оквиру 31. Рашких духовних свечаности представљена је и књига есеја Радомана Кањевца „Продавница магле”, у издању „Службеног гласника”, као својеврсни наставак његове претходне књиге „Човек у сенци”, а поред аутора говорили су Петар Арбутина, Зоја Бојић и Ђорђе Матић. Реч је о есејима о завичају, пролазности, музици, путовањима и одласцима на Свету Гору, градовима, о мајци, о књижевности, сликарству.

– Кањевац је нашао модел једног песника који проговара о важним стварима. Њему је било битно да искористи жанр есеја, који нам даје прилику да разумемо наше доба. Есејистичким принципом отворио је просторе борхесовског универзума и имао довољно стрпљења и искрености како би читаоцу, па и себи, објаснио то да живимо у простору аксиолошких празнина и готових одговора. Кањевац поставља суштинска питања, враћајући се у детињство. Кад читате оно што пише Радоман Кањевац осетите да сте у атмосфери онога што је он изградио за вас, да би и себи истовремено објаснио неке ствари – рекао је Петар Арбутина.

Зоја Бојић, као историчарка уметности, осветлила је Кањевчеве есеје о визуелној уметности, о делима Пикаса и Модиљанија, говорећи о аутору пре свега као о песнику, лиричару.

– Кањевац је писац који нас подстиче на то да визуелизирамо слике, описујући Пикасову „Гернику”, Модиљанијеве жене, у форми есеја за 21. век, а прави везу и с античким историчарем уметности Калистратом, који је написао да није уметник творац уметничког дела, већ да је уметничко дело творац и власник уметника. Кањевац, осим што пише о ликовним уметницима, пише и о градовима, трговима и грађевинама, укључујући и културну историју, а дочарава и мирисе, звуке, атмосферу места – приметила је Зоја Бојић.

– Не видим никакву разлику између ове књиге и књиге песама, јер говори о интими, исповести искуства, овакве књиге пишу се читавог живота, као што је Андрић писао „Знакове поред пута”, као што су то чинили песници Дучић, Бећковић, Душко Радовић, Данојлић, закључио је Кањевац.

Ђорђе Матић уочио је вишезначност самог наслова књиге, као комплексне метафоре, где аутор аутокритички говори о „продавању магле” док управо чини нешто супротно, раскриљујући нам једну продавницу тајни. Говорећи о монографији посвећеној нашој култној групи „Смак” Ксеније Ђерковић, која је затим представљена на Рашким духовним свечаностима, Ђорђе Матић приметио је:

– Ова књига није критичко читање, већ је једно лично виђење музичког феномена „Смака”, обједињени прес-клипинг текстова превасходно из „Џубокса”, али и других ревија. Ту су и приватне фотографије, сећања и анегдоте, које прича Слободан Стојановић Кепа. На тим сликама „Смак” је изгледао као светски бенд, радили су их најбољи фотографи оног доба. Ја „Смак” видим као најбаксузнији, трагични, бенд Југославије, стално су их пратили неки пехови, проблеми и кашњења, али каријеру су завршили у тријумфу, као звезде, концертима у Арени и на Ушћу,  2010. и 2015. године. То је било задовољење за све пропусте. „Смак” је једини бенд у чијим песмама публика не пева рефрене, него рифове.

Извор: Политика