Референдум о прикључењу Украјине ЕУ: Где су границе прихватања?

У Мађарској је тренутно у току незванични референдум са само једним питањем: да ли подржавате пријем Украјине у Европску унију? Мађарска влада сматра ово питање толико важним да ће, по свему судећи, то бити једна од кључних тема и на парламентарним изборима који ће се одржати у пролеће 2026. године. Премијер Виктор Орбан, познат по својој суверенистичкој политици и веома критичном ставу према тренутном политичком руководству у Кијеву, јавно је гласао са „Не“, шаљући јасан сигнал о ставу владајуће парије по том питању.

Истраживања јавног мњења указују да већина Мађара дели Орбаново мишљење. Страхови Мађара се крећу од економских (јефтини украјински пољопривредни производи и конкуренција на тржишту рада) до безбедносних (украјинска мафија, организовани криминал), али и етничко-националних: положај мађарске мањине у Закарпатској Украјини већ годинама је важан разлог напетости између Будимпеште и Кијева. Мађарска се противи обавезној настави на украјинском језику у мађарским школама, и то доживљава као атак на идентитет мађарске заједнице у Закарпатској области.

С друге стране, новоформирана опозициона партија „Тиса“, коју предводи Петер Мађар, организовала је сопствени незванични референдум, на којем је 58% испитаника подржало пријем Украјине у ЕУ. Ова подела показује да је реч о дубоко политизованом питању, и то на европском нивоу, јер Мађар у тој дебати заступа ставове својих политичких савезника у Европској унији.

Сличан сценарио је већ виђен: на званичном референдуму 2016. године, Мађарска је одлучивала да ли прихвата квоте за расподелу избеглица које је предложила ЕУ. Огромна већина је гласала против, па – иако референдум није био правно обавезујући –  поставио је темељ за политику „нулте толеранције“ према илегалним миграцијама.

Филозофска позадина свих ових питања може се свести на једно: где су границе прихватања? Кога смо спремни да примимо, под којим условима, и на основу којих критеријума? Да ли ћемо у тим одлукама водити рачуна пре свега о хуманости или о интересима сопственог друштва? Или ћемо, можда, трагати за разумном комбинацијом ова два приступа?

Исте дилеме прожимају и односе унутар српске заједнице у Мађарској. Суочавамо се с питањем међусобног прихватања између староседелаца и новопридошлих Срба. Разлике у говору, навикама, менталитету и доживљају „правог“ српства понекад стварају невидљиве зидове. Староседеоци се понекад осећају непрепознати или погрешно интерпретирани од стране „нових Срба“, који их доживљавају као чудну, полуасимиловану заједницу. С друге стране, новопридошли често доживљавају културни шок, неразумевање институционалног контекста староседелачке популације, и често имају осећај да нису добродошли, нису у потпуности прихваћени.

У основи, реч је о истој матрици – прихватање уз условљеност. Свако жели да буде прихваћен, али ретко ко прихвата безрезервно и безусловно. Зато је потребна двосмерна емпатија и спремност на компромис, што подразумева и лично преиспитивање: не само да размишљамо о томе шта други треба да ураде да бисмо их прихватили, већ шта ми можемо да учинимо да бисмо створили нову заједницу.

У случају Мађарске, као и унутар српске мањине, одговор није црно-бели. Ни потпуно отварање граница, ни потпуна изолација нису одрживи путеви. Одрживо друштво тражи стратегију која ће пронаћи баланс између безбедности и солидарности, културне аутономије и инклузивности, економског интереса и људске одговорности. У томе лежи изазов савременог друштва: кога, када и под којим условима да прихватимо, и како да то учинимо паметно, праведно и дугорочно одрживо.

Милан Степанов