Сегедин: Снови зарасли у маховину

Идеја о модерној образовној институцији у центру Сегедина, једног од најзначајнијих градова на југу Мађарске, имала је све предуслове да постане стварност – и симбол обнављања наше заједнице. Данас, нажалост, тај пројекат више личи на метафору пропуштених снова и изневерених надања.

Пут од Будимпеште до Сегедина није дуг, али уме да буде поучан. Нарочито ако човек не броји само километрe, већ пажљиво посматра свет око себе и трага за смислом у њему. Овога пута кренуо сам да видим шта се дешава са српском школом у Сегедину – пројектом који је пре неколико година изазвао искрену радост у српској заједници у Мађарској.

Идеја о модерној образовној институцији, у центру једног од најзначајнијих градова на југу земље, имала је све предуслове да постане стварност – и симбол обнављања наше заједнице, која расте из дана у дан, па су јој нове школе потребне. Данас, нажалост, тај пројекат више личи на метафору пропуштених снова и изневерених надања.

Фасада је ту, али иза ње нема довршене зграде. Потемкинов дух обмане и безнађа лебди над тим тужним, запуштеним здањем без крова. Бетон се круни, а маховина се не стиди да освоји простор напуштен од људи, и да покаже колико времена је прошло без икаквог озбиљног рада. Челници Самоуправе Срба у Мађарској и представници Мађарске владе раде на решењу, али се у мени рађа сумња –  да ли ће овај брод икада бити спреман да заплови, или се бесповратно насукао на спруд?

Богови ироније су хтели да – при повратку из Сегедина, негде „међу јавом и међ сном”, док ми је у мислима одзвањао стих Лазе Костића „дан што плете, ноћ опара” –  угледам један други пројекат, много већи, неупоредиво амбициознији и, што је најважније, тренутно успешнији: градилиште кинеске фабрике BYD. То није само још једна фабрика – то је симбол мађарске политике „отварања ка истоку”.

Мађарска је, за разлику од већине чланица ЕУ, широм отворила врата кинеском капиталу и технологији. И BYD је дошао – не само са новцем, већ и са визијом. За Сегедин то значи хиљаде радних места, већи приход за локалну самоуправу, и инфраструктурна улагања која ће променити изглед града. За мађарски буџет то је нови извор прихода, могућност за трансфер технологије и бољу позицију на глобалном тржишту. И све то у време када европска индустрија возила тражи нови идентитет.

Али, свака визија има и своју сенку, сваки сан своју маховину која вреба из прикрајка. Последњих недеља, Сједињене Државе најављују огромне царине на кинеску робу. Аргумент: нелојална конкуренција и претња по домаћу производњу. Европа, под притиском, разматра сличне мере. У таквом контексту, BYD у Сегедину није само фабрика – већ геополитичка тачка судара интереса.

Поставља се питање: шта ако санкције буду екстремне? Шта ако Европа следи амерички пут? Да ли ће кинеске инвестиције опстати, или ће Сегедину остати кинеска верзија Потемкиновог села?

Мађарска има јединствену шансу да постане мост између зараћених светова, али јој прети и опасност да постане поприште. Потребна је политичка мудрост и паметно позиционирање: искористити кинески капитал, али не по цену сукоба с Европом. Заштитити домаће интересе, али не по цену изолације. Уместо вазалских веза – разграната мрежа сарадње. Уместо зависности – партнерство са свима. Танка је то линија, прави ход по жици, политичка акробатика.

Можда је баш ту одговор на моје најважније питање – зашто кинеска фабрика расте, док српску школу зараста маховина? Пројекти не постоје само у сновима и у симболичком простору – пре или касније суочавају се с реалношћу. Потребна је визија, стратегија, умеће руковођења, а на крају – да се засучу рукави и да се посао одради.

Српска заједница у Мађарској заслужује више од маховине и голих зидова. Морамо у себи пронаћи снагу да тај пројекат завршимо, да нашу школу у Сегедину испунимо дечјом галамом и смехом. А Мађарска, такође, треба да пронађе свој узани пролаз кроз ову прашуму, и да у великој игри између Истока и Запада не буде само талац, већ играч. Сегедин, сунчани град на обали Тисе, и у једном и у другом случају, живеће с последицама.

Милан Степанов