Сећања српских гимназијалаца на године проведене у Будимпешти

Ученици 12-ц разреда Српске гимназије "Никола Тесла" у Будимпешти

Ствари које ће ми недостајати

Последње четири године провела сам у Будимпешти, одвојена хиљаду километара од своје породице. Овде сам завшрила средњу школу, али поред свог стеченог знања у школи, научила сам много више животних лекција.

Сада је овај сладак период живота завршен, а све што од њега остаје јесу бројна пријатељства и лепе успомене. Наша школа, Српска гимназија „Никола Тесла”, разликује се од осталих. Овде ученици и професори чине једну заједницу. С обзиром да деца која похађају ову школу, одвојена од својих породица, тако су им професори и пријатељи једине особе којима се могу обратити за помоћ.  Веома сам захвална на томе што сам од својих професора у школи увек могла да затражим помоћ, савет, не везан само за школу, већ и за живот. То је једно од ствари које ће ми недостајати, а таквих ствари је много. Данас последњи пут седим у својој школској клупи окружена другарима и разредним старешином, а већ за пар година ћу моћи само да се присећам како је било пратити наставу.

Недостајаће ми шапутање на часовима, сунчање у дворишту на одморима, смех на ходницима... Екскурзије ће ми заувек остати у сећању. Шуњање из соба када сат откуца једанаест часова, симпатије, друштвене игре и друге ствари које су обележиле екскурзије. Екскурзија која ће ми заувек остати у сећању је екскурзија у другој години. Њу је обележило много ствари. На тој екскурзији се родила љубав између мене и мог дечка, који ми је улепшао школовање.

Мартина Аксентијевић, 12/ц

*

Најлепша сећања на Будимпешту

И даље памтим све детаље уласка у један сасвим нови град и почетак једног потпуно новог поглавља у свом животу - одлазак у средњу школу. Био би то сасвим обичан дан да нисам гледала безброј нових лица и нових места. У том тренутку нисам имала појма да ће та непозната лица постати људи од којих сам сада нераздвојна. Четири године се наизглед чини мало, међутим, у овом тада сасвим новом граду, Будимпешти, сада знамо сваки пут.

Средња школа је период када људи највише одрастају и састају се са оним људима који им највише одговарају и баш због тога овде изградимо најлепша и доживотна пријатељства.

Једно је сигурно, најлепша сећања биће везана за моје пријатеље. Заувек ћу памтити наше одласке на клизање, пикник, биоскоп, па чак и обична дружења на клупи у парку уз звучник и грицкалице. Све одржане екскурзије и разредна окупљања заувек ће оставити лепа сећања са оним блиским пријатељима а и са онима са којима се нисам толико дружила. Живот у Будимпешти ове четири године ће дефинитивно остати у мојој трајној меморији са овим прелепим успоменама стеченим овде.

Таша Бабић, 12/ц

*

Чега ћу се најрадије сећати?

Искрено речено, не знам одакле да почнем ову причу када се десило толико ствари да просто не могу нешто посебно да издвојим. Дефинитивно, морам добро размислити и пробати да нађем неки јединствен доживљај. Засигурно ћу се сећати доласка у Будимпешту, а такође и смишљања тајног писма као и дугих ноћи проведених у причи. Остаће ми заувек као успомена скривање у вецеима док се међусобно деле тајне, али и писање састава о Јакову Игњатовићу што нам је задао разредни. Сећам се првог контролног задатка, и првог одговарања где сам добила три, и када нас је разредни назвао „балавандерима”. Сећам се како сам била љута и хтела да све буде другачије. Драго ми је што није.

Искрено речено, недостајаће ми гимназијски дани. Крај школе. Када одзвони последње звоно биће као сан, нестварно, чудно. Просто не верујем да је заиста дошао крај мог средошкоског школовања.

Ања Танасковић, 12/ц