Споменка Ђукин Брцан: Живот посвећен српској заједници у Дески

Кад кажу „вртић у Дески“, многи најпре помисле на Споменку. Три деценије је њен глас био први који бодри уплашено дете, њена рука прва која га охрабри да начини следећи корак. Као васпитач, а касније и као директор, Споменка Ђукин Брцан је од предшколске установе направила жив организам у коме школа, култура и заједница дишу у истом ритму. Данас, кад је формално у пензији, резултати њеног рада и даље се виде у осмесима деце и у навици одраслих да се окупљају, око идеје, језика и доброте.

Њен потпис стоји на многим стварима које су у Дески постале нормалне, а некад су биле само храбра замисао: окупљање деце српских забавишта у Мађарској, празнични програми (Свети Сава, Свети Трифун, Ускрс, Спасовдан), забавиште у природи, сусрети рецитатора на српском, студијска путовања за професоре, сарадња са КУД-ом „Банат“, еколошке акције и хуманитарни подухвати, годишња завршна приредба за предшколце… За Споменку су то били „мали кораци сваки дан“, а за заједницу, темељи на којима се гради. Као директорка, није трчала за титулама, него за људима. Правила је радне групе, подстицала усавршавање, спајала вртић са локалним удружењима и школама, доводила госте и враћала нас традицији, кроз игру, песму, баштованство и одлазак у природу. Мера успеха јој није била број страница у извештају, него број дечјих руку у тесту за погачу, број нових пријатељстава и родитељских „хвала“.

За само три године уз Споменку Ђукин Брцан научила сам да је вртић много више од установе: то је кућа која се гради стрпљењем, доследношћу и тихом добротом. Видела сам како се људи окупљају око идеје, како се проблеми решавају мирно и како се свако дете гледа као прича, а не као број. Њена смиреност и истрајност давале су ми сигурност да и у тежим данима можемо да растемо. Научила сам да се традиција не чува речима већ делима и да се води тим примером, а не титулом. Кад саберем све, највећи резултат нашег заједничког рада јесте заједница која верује у себе, и то је дух и порука који ћу пренети даље.

Постоји једна анегдота везана за ваше име...

„Да, мама и тата су се венчали после мог рођења, а моја мајка је била мађарица, што није било лако у једној српској породици. На мом рођењу је упитана како ћу се звати, а она је рекла Ева. Када је то чуо мој прадеда Кристифор, он није дозволио. Рекао је да ћу се звати Споменка. И тада је уз помоћ чика Вељка у Будимпешти сређено да се име промени, што у оно време није било лако.”

Како је ваша мајка прихваћена у вашој породици ако кажете да то није било лако?

„Мама је после венчања прихватила и православље. А научила је и српски. Када сам ја кренула у школу, она је научила да чита и пише. Читала нам је књиге на српском, приче, бајке. А чак је и са унуцима касније радила домаћи на српском. ”

Често смо од вас и Кристифора чули приче о вашој баки Милици. Она је била стуб породице. Какво је било ваше детињство?

„Да, па она је била код куће и бавила се са нама, са децом, као и сви старији. Она је кувала и ја сам од ње научила да кувам, јер нисам волела да идем у башту, то је био мој одабир. Сећам се кад смо били мали није било телевизора, играчака, и све смо сами смишљали уз помоћ деда Лазе. Моја породица се бавила баштованством, имали смо некад и 28 пластеника. Узгајали смо највише карфиол и паприку. Ја сам била мала, када су се они паковали да иду на пијацу у Сегедин, и онда су и мене у сред ноћи морали да воде, правили су ми кревет на врх карфиола и тако смо ишли заједно. Ми смо као деца бирали све те грбаве паприке, које су се посебно продавале. Сећам се да сам једном приликом од тих пара купила једну лопту, црвену са белим туфнама. Сећам се чак и кад сам стигла кући са њом, у дворишту је био један велики исушен багрем, сећам се како су горе у гнезду клепетале роде, а ја сам се играла са том лоптом. Било је занимљиво, тата је правио базен, за воду која се користила за заливање биљака, а ми деца смо се тамо купали. Морали смо мало да радимо, помогнемо одраслима, и онда смо могли да уживамо.”

Чега се још сећате из свог детињства?

„Тата је био јако строг, али једном је стигао позив за мене да треба да идем на Кубу, и тада сам се јако изненадила како је одреаговао. Била сам у једном пионирском кампу код Балатона, и тада сам не знајући изабрана да представљам Мађарску на сусретима на Куби. Била сам седми разред. Тата је после разговора са мојом наставницом тражио мапу, да прво провери где је то. Одлучио је да треба да идем јер сам својом заслугом добила ту привилегију, а и знао је да он можда никад неће моћи то да ми приушти. Била сам тамо скоро цело лето, у Варадеру, а посетили смо и свечано отварање Пионирске палате. Срела сам се и са Фидел Кастром тамо. Дружила сам се највише са Немцима, Пољацима, Чесима. И после свега, жалим што нисам отишла још једном тамо.”

Када сте се укључили у културни живот Срба у Дески?

„Била сам први разред основне школе. Чика Миливој Ђорђев је организовао подмладак. А мени је наређено да треба да идем тамо. И тако сам ја почела са фолклорним пробама. Јер тада је био само оркестар и фолклор. После сам уз помоћ моје бабике научила да шијем, везем, штрикам, а то ме је баш и издвојило из групе која је била баш на том кампу када сам изабрана да идем на Кубу, јер сам шила ношње. Стално сам ”цуњала” и претурала по долову (креденац), имао је три фијоке и тамо сам тражила неки ручни рад. И тада се јавила љубав која се после развила у златовез. Оно што нисам успела да научим од бабике, увек сам се трудила да некако сама пробам. Али никако нисам успевала са златовезом док се није дала прилика за конкурс када је то увршћено у рад. Тада је дошла екипа из Бекешчабе која је дошла да нас обучава, и они су прво истраживали једну нашу стару капицу и тако су нас обучавали. Тада смо почели да радимо. Мислила сам да ми је то пробни рад, али је испало јако добро и Кристифор је рекао да би од тога требало направити капицу. То је та зелена која стоји у музеју данас. И тако је све почело везано за радионицу Златне руке.”

Како сте одабрали позив васпитача ?

„Ја сам се спремала за лекара. Била сам мала кад сам ишла по сокаку са торбом и лечила сам комшије. И у Гимназији сам се спремала за хемију и биологију како бих могла да се упишем на медицину. Али једно лето, пре четвртог разреда, добила сам могућност да радим у забавишту . И тада сам пресекла, тих месец дана ми је било довољно да одлучим и предомислим се. И мислим да нисам погрешила. И тако сам стигла до Кечкемета  на вишу школу.”

Како је изгледао ваш пословни почетак ?

„Почела сам да радим у забавишту још док сам студирала 1985. године, на позив тадашњег директора мађарског забавишта. Међутим, следеће године се родила моја ћерка Адријана, а после ње и Марина 1988. године, па је уследила пауза. Тада смо решили да отворимо цвећару, као додатни извор прихода јер су плате просветних радника биле мале. Све до једне повреде руке, када сам решила да тај посао прекинем. Стицајем околности, упразнило се место у српском забавишту, и ја сам се вратила на посао васпитача, 1997. године, поред Наташе Дукић-Стантић. Нас две смо радиле заједно све до њеног одласка на прво породиљско одсуство. Тада сам први пут именована за директора. Ми смо функционисали у оквиру мађарског забавишта што није било лако. Увек је била борба, некако смо увек били остављени са стране, и што се тиче новца из буџета, и што се тиче реновирања и слично. Срећа у конкурсе који су се појавили па сам почела да конкуришем за разна средства за обнову. Касније нам је помагала наша самоуправа, и тако смо добијали средства. Од 1997., до 2007. било је тешко, често сам била сама, увек је фалило васпитача, а једино смо Наташа и ја биле сталне. Има једна анегдота, једне године су сеоски домари хтели да исеку орах из нашег дворишта, и дадиља и ја смо стале испред њих и браниле да се то деси. Тај орах је засађен још 1931. године, у време када је отац Радинке Адамов био у школи, па постоје записи. И тако он стоји у дворишту и дан данас. У школи смо се јако лепо дружили са Душицом Зорић, покојним Јовицом Јанчикин, пуно смо се помагали, али и дружили, пили кафу. Тада је било пуно деце у забавишту, и до 38-оро деце, а у школи их није било тако пуно. Тада смо почели мало да отварамо врата шире, да анимирамо родитеље да ипак упишу децу код нас у школу. Организовали смо различите садржаје за децу, водили смо их и на екскурзије на Златибор, хтели смо мало више да им дамо, а да буде садржајно. Сада, од кад смо под Теслом, од 2019. године је много другачије и лакше.  Било је покушаја да и раније уђемо у институцију, али смо одлучили другачије да се због нас не затвори мађарска школа због малог броја деце тада.”

Били сте ангажовани пуно и у самој заједници, можете нам нешто рећи о томе?

„Била сам неколико циклуса у руководству Баната. Пуно смо тамо радили. Кристифор је водио пробе, и бавио се фолклором, а ја мислим да могу да кажем да сам му била десна рука везано за организацију. Пуно смо радили, ми нисмо видели ни Династију, ни Далас, јер су у то време биле пробе. Све што нисам знала, млади су ми помагали, и што се тиче неког страног језика или слично, али све смо увек успели да решимо. Јако пуно смо путовали на фестивале и турнеје. Пропутовали смо пола Европе са фолклором, Француска, Мадеира, Сардинија, Италија, Aустрија, Швајцарска, Малта... Ми смо сами писали конкурсе за разне пројекте. Сећам се да смо први први конкурс писали Кристифор и ја, и да су нас звали у Егер да провере да ли је то стварно тако. После пуно питања уверили смо их да је то заиста наша потреба, дигитализација гробља. А после је дошло и сређивање, и тако смо почели, и сада се види шта је све изграђено и докле смо дошли.”

Који моменат из ваше богате каријере бисте могли да издвојите као веома посебан?

„Има један тренутак. То је кад је Самоуправа организовала Сусрет драмских радионица. Ја сам увек радила са децом и увек смо учествовали, а те године смо обрадили причу ” Три лептира”. То је једна луткарска представа, коју сам мало прерадила. Декорацију и реквизите сам правила са децом. И то смо све од старог материјала правили. Било је јако лепо. И била је још једна представа, ”Шумска кућица” са којом смо постигли велики успех. Мој брат Стојан је свирао у тој представи. На ове две сам јако поносна.”

Колико подршку сте имали од породице, тј у првом реду од браће, Кристифора и Стојана?

„Кристифор је са стране Баната увек помагао, и финансијски, да бисмо могли неке ствари да решимо, а Стојан, он је стварно пуно помогао да остварим своје идеје, јер ми је пуно свирао, помагао да читам ноте, а обојица имају јако веште руке којима су правили чак и намештај. Такође, морам да поменем и мог мужа Миодрага, који је од почетка мој ослонац и највећа подршка, у првом реду са својим стрпљењем.”

Какви су планови сада када сте у заслуженој пензији?

„Планова има пуно, Миодраг и ја планирамо да путујемо, не велика путовања, али за нашу душу. Моја горња соба у кући је пуна планова. Имам један велики озбиљан златовез који радим већ годинама и то морам завршити. Желим да шијем још, али свакако биће неки креативан рад, који ми даје енергију, и уз који се одмарам.”

Разговор водила: Сања Симулов