СНН Времеплов: Значај Благовештенског сабора из априла 1861.

Од 2. до 20. априла 1861. године, у Сремским Kарловцима је одржан Благовештенски сабор, последњи политичи скуп Срба у Угарској, на којем је затражена посебна територија за Србе (Војводина са Сремом, доњом Бачком и Банатом), с војводом на челу и сопственом администрацијом. Сабором је председавао патријарх Јосиф Рајачић. Аустријски цар Франц Јозеф Први није потврдио закључке тог скупа, нити их је Угарски сабор узео у разматрање.

Сабор је отпочео заседање 2. априла, окупивши најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (патријарх, 25 црквених лица и три епископа, док су остали чланови били из редова грађанства - адвокати, лекари, инжењери, чиновници, земљопоседници и други) који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утврђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни у ставу да треба тражити аутономну област, али се нису слагали око начина на који то треба реализовати.

На сабору се појавило више струја:

1. Већина (патријарх Јосиф Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и цара, ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су подстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски језик као језик администрације...

2. Мањина, коју је предводио Светозар Милетић, тражила је да Срби испуњење својих захтева покушају да издејствују споразумевајући се са мађарским напредним круговима и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848) и свога природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година. Ову струју је подржавао и кнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао Јована Ристића и неки српски племићи који су били проугарски расположени. Како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво „револуционарни". Са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске. Ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.

3. „Средина“ (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима. па онда заједно са њима водити преговоре, а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.

   
   

И кнез Михаило Обреновић, који је био добро упућен у односе међу Србима у Угарској, покушао је да утиче на рад Благовештенског сабора, са циљем да измири Мађаре и Србе. Желео је да они споразумно реше међусобна спорна питања, а потом да заједнички наступе против централистичких тежњи аустријске владе. Да би утицао на рад сабора, кнез је у Карловце послао Јована Ристића, са налогом да усмено изнесе његове жеље патријарху Рајачићу, коме се и писмено обратио нагласивши да никада није толико "погледао на Карловце" као сада "када се приближавао преважан тренутак у животу тамошњег народа нашег".

Када је сабор 20. априла окончао заседање, његови закључци су предати цару преко једне депутације. Цар је при аудијенцији изразио задовољство радом сабора и дао је обећање да ће захтеве испунити. Међутим, упркос датом обећању, то се није десило, већ је цар заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, па су обећања остала неиспуњена. Решење српског питања се тако отегло до унедоглед. Закључци Благовештенског сабора су остали значајно упориште у утврђивању српских захтева у наредним деценијама. Управо због тога Благосвештенски сабор, као трећи по реду политички сабор Срба у Угарској, има посебно место у историји српског народа.

Чувени српски сликар из Далмације Влахо Буковац насликао је „Благовештенски сабор” 1901. године.