СНН Времеплов: Јован Хаџић, први председник Матице српске

На данашњи дан, 4. маја 1869. године умро је српски писац и политичар Јован Хаџић, познат и као Милош Светић. Био је пештански студент, први председник Матице српске и уредник Летописа.

Хаџић је био жестоки противник Вука Стефановића Kараџића. За разлику од њега бранио је етимолошки правописни принцип и негирао фонетски. Сматрао је да књижевни језик ваља обогатити "славјаносербским ријечима".

Био је адвокат, директор гимназије у Новом Саду и радио је на изради Грађанског законика Србије. Уређивао је "Сербски летопис" и "Голубицу" и покренуо часопис "Огледало сербско". Писао је поезију у псеудокласицистичком стилу и преводио грчке и римске писце - Хомера, Хорација и Вергилија - и њемачке, укључујући Јохана Волфганга Гетеа.

Хаџић у Пешти уписује филозофију, али након три године студирања одустаје и започиње студије права. Још током студирања филозофије интересовао се за антику и старогрчки језик, а на правном факултету се истакао као један од најбољих студената римског права. У то време Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом Милош Светић.

Био је 19 година бесплатни управитељ и до смрти патрон Велике српске гимназије у Новом Саду. Помогао је тада даровитом гимназијалцу Светозару Милетићу да добије од епископа Јосифа Рајачића стипендију од 100 форинти.

Био је значајна личност и у културном животу: оснивач је и 1826. године први председник Матице српске, уредник Летописа и у почетку сарадник Вука Караџића. Међутим, средином 30-их долази у сукоб са њим око схватања књижевног језика. Хаџић се сматра за највећег Караџићевог противника, који је међутим 1866. године дозволио да се у Великој српској гимназији у Новом Саду, у којој је био управитељ, предаје по Вуковом и Даничићевом правопису, а старословенски по Миклошичу.

Хаџићев књижевни и научни рад је обиман. Осим правом, бавио се и поезијом, превођењем, историјом, филологијом. Јован Хаџић је био ученик Лукојана Мушицког и његов настављач. Као песник он је на прелазу старог класицизма Мушицког ка новијим песничким стремљењима чији су подстицаји допирали из немачке књижевности и наше народне поезије.

По угледу на свог учитеља, Хаџић је писао оде у славу истакнутих савременика, родољубиве, дидактичке песме, показивао и велико интересовање за политичку и епску поезију.