Три деценије од "Олује": Хрватска слави убиства и прогон Срба

Војну акцију у којој је нестала Република Српска Крајина и у којој je убијено око 2.000 Срба, махом цивила, а близу 250.000 њих протерано из Хрватске, званични Загреб слави као национални празник, док се у Београду 5. август сваке године обележава као Дан сећања на страдале и прогнане Србе.

Ових дана навршава се 30 година од операције „Олуја“, коју је Хрватска војска (ХВ) предузела од 4. до 7. августа 1995. године, током рата у бившој Југославији, са циљем да поврати територију под контролом војске Републике Српске Kрајине (РСK). Готово трећину територије те бивше југословенске републике су од 1991. године држали Срби из Хрватске, не пристајући да буду третирани као национална мањина и бојећи се да се не понови сценарио с почетка Другог светског рата, када су масовно били убијани од стране усташког режима такозване Независне државе Хрватске (НДХ).

Хрватска је посебно крајем рата осетила јачање међународне подршке, нарочито САД, које су индиректно подржале модернизацију хрватске војске. Паралелно, Београд је био политички и економски исцрпљен због међународних санкција, а Република Српска у Босни је у том тренутку трпела војни притисак. Пре „Олује“, хрватске снаге су извеле неколико мањих операција (нпр. „Бљесак“, у мају 1995), чиме су тестирале војну спремност и морале снагу за веће офанзиве.

Операција „Олуја“ започела је великом офанзивом ХВ, уз подршку полицијских и паравојних снага. Главни циљ био је Kнин, као седиште РСK. За само 84 сата, хрватске снаге су заузеле већи део територије коју је контролисала РСK, укључујући и Kнин. Српске снаге су се брзо повлачиле, често хаотично, а са њима и становништво.

Према подацима УНХЦР-а, око 250.000 Срба напустило је Хрватску током и непосредно након операције. Српско становништво је махом отишло у Србију и Босну и Херцеговину. Процењује се да се до 2020. године у Хрватску вратило мање од 20% од укупног броја избеглих Срба.

Тачан број погинулих Срба није прецизно утврђен, али према подацима „Веритаса“ (центар за документовање), током и после „Олује“ убијено је око 1.856 Срба, већином цивила, укључујући и старије особе које су остале у својим домовима. Хрватски сабор наводи да је погинуло 174 припадника ХВ-а и полиције, а рањено 1.430 људи.

Бројни међународни и невладини извештаји документовали су пљачке, паљења, убиства стараца који нису побегли и систематско уништавање српске имовине како би се онемогућио повратак. Најпознатији појединачни случајеви злочина догодили су се у местима као што су Грубори, Вариводе, Двор итд.

Хашки трибунал је оптужио хрватске генерале Анту Готовину, Ивана Чермака и Младена Маркача за злочине над српским становништвом. Готовина и Маркач су првобитно осуђени, али су 2012. ослобођени по жалби, уз образложење да није доказано постојање удруженог злочиначког подухвата. Суђења су изазвала бурне реакције, нарочито међу Србима, јер су практично злочини остали некажњени.

„Олуја“ се у Хрватској обележава као Дан победе и домовинске захвалности (5. август) и сматра се кључним тренутком за успостављање територијалне целовитости државе. За Србе, ова акција значи масовно етничко чишћење и егзодус једног народа и у српској колективној свести представља једну од највећих траума 20. века. У Србији се 5. август обележава као Дан сећања на страдале и прогнане Србе, обично уз присуство највиших државних званичника и породице жртава. У Хрватској се истог дана организује војна парада у Книну, без званичног представљања српских жртава.

Операција „Олуја“ била је преломни тренутак у ратовима 1990-их. За Хрвате – војна победа и крај рата, а за Србе трагедија, прогон и губитак домова. Данас, готово три деценије касније, питања правде, повратка и помирења и даље остају отворена, упркос формалним политичким корацима ка нормализацији односа између Хрватске и Србије.

Међународна заједница је, након почетне подршке територијалном интегритету Хрватске, почела да врши притисак на Загреб због кршења људских права током и после „Олује“. Ипак, кривична одговорност за злочине над Србима била је веома ограничена, јер је мало домаћих поступака завршено осуђујућим пресудама.

Српска популација у Хрватској бројчано је пала са око 12% пре рата (1991) на мање од 4%. Иако постоје званичне бројке, српска и хрватска заједница и даље воде паралелне наративе о рату. Помирење је ограничено, делимично због политичке реторике, али и због недостатка искреног суочавања с прошлошћу са хрватске стране.ЕУ је наметнула одређене услове за нормализацију односа, али дубоко неповерење из ратног периода још није превазиђено.

Д. Ј.