Угао уредника: Израел - Иран, сенка рата и над нама

Док се у Београду демонстрира против председика, а у Будимпешти се захуктава предизборна кампања, припремају се предизборни билборди, свет на Блиском истоку клизи ка рату који би могао да утиче на наше животе много више него превирања у унутрашњој политици, која тако помно пратимо. Унутрашња политика, наравно, неће нестати, али би домаћи политичари могли изгубити публику. Јер у тренутку кад точење горива постане егзистенцијално питање, тешко је бринути о томе ко је кога увредио на конференцији за новинаре.

Да, Израел и Иран се заиста гађају – не твитовима, него ракетама. И не, то није рат што се догађа „тамо негде”, већ потенцијални пожар који може опећи и Србију и Мађарску, и то без обзира на то колико смо се упорно трудили да седимо на огради и изигравамо неутралне мудраце.

Све је почело прошлог петка, 13. јуна, када је Израел одлучио да ирански нуклеарни програм „деактивира” ваздушним путем. Ликвидирано је неколико иранских генерала и физичара, а Иран, разуме се, није остао дужан. Уследио је бараж ракета по израелским градовима, цивили у склоништима, а системи ПВО раде дан и ноћ.

Оно што у Мађарској и Србији многи не разумеју – или не желе да разумеју – јесте да у 21. веку ниједан велики рат није локалан. Цена нафте је већ скочила за  10 %, а то је тек почетак. Шта то дугорочно значи за нас? Просто речено – ако се не постигне брза деескалација – ускоро ћемо сипати гориво као да точимо коњак. Србија и Мађарска, као две енергетски зависне државе, убрзо ће осетити овај рат не по главама, него по новчаницима. Инфлација, нестабилност, даље сиромашење средње класе, притисци из ЕУ и са Истока – то је дневни ред за наредних неколико месеци, можда и година.

У Мађарској премијер Орбан већ је у рату с Бриселом, бори се за право да Мађарска користи руску нафту. У свом добро познатом стилу жонглирања између Брисела, Москве и Тел Авива, мађарска дипломатија личи на акробату на трапезу без мреже.

А Србија? Традиционално позива на мир и не жели да се меша. Као онај човек у кафани који седи у ћошку и моли се да се туча заврши пре него што стигну до њега. Наша матична земља се труди да одржи добре односе са свима: и са Израелом, и са Ираном, и са Русијом, и са Западом, и са Кином. Али проблем је тај што се нафта не добија на основу симпатија, већ преко доступних линија снабдевања и на основу цена на светском тржишту.  Ако Ормуски мореуз – не дај Боже – буде блокиран, онда ће и мађарска и српска економија упловити у опасне воде, са подводним спрудовима који се зову инфлација и рецесија.

Уз све то, могло би се десити да рат у Украјини даље ескалира. Фронт би се могао проширити, што значи да ни ми, у Србији и Мађарској, нећемо мирно спавати.

На крају, да ли ће се нешто решити дипломатски? Могуће је – ако се звезде сложе, Венера уђе у одговарајућу кућу, а Пекинг и Вашингтон коначно једном седну за преговарачки сто. До тада, препоручујемо: пун резервоар, мало више разумевања једни за друге (сви смо помало нервозни), и памет у главу. Долазе опасна времена.

Милан Степанов